Utovar nedeljom, 28. decembar

Tužna vest: ovo je poslednji utovar.
…
Ove godine, to jest.

Iskreno se nadamo da vam se nisu baš sve želje ispunile u 2014. godini. I da neće naredna tri dana koliko joj dajemo fore. Čovek kojem su ispunjene sve želje ubrzo postaje čovek bez ideja. A šta je čovek bez ideja? I ko je čovek bez ideja? Pa čak i naši političari imaju (još) neku ideju. Neki od njih imaju toliko ideja da ne uspevaju ni da ih prećute.

Evo na primer ideja o rebalansu rebalansa, kako bi se pored ostalog ozakonila ideja o otimanju od jednih i davanju drugima uz dodatnu ideju da ti drugi budu deca sa retkim i teškim bolestima; pa čik nek neko dobije ideju da se pobuni protiv ideje da se leče deca.

Ili pak ideja da je Vlada radila odgovorno, koju je na sumiranju tekuće godine izjavio njen (Vladin) predsednik. Taj tek što ima ideja! Počev od one da je samo osam prethodnih meseci na vlasti. A kako nam stvari stoje, tek nam slede njegove ideje kako da realizuje svoje ideje. Gore od onog vica sa Kardeljom…

A kakvu vi imate ideju? Za početak kakvu ideju imate za proslavu Nove godine? Sami ili u društvu? Željenom ili prinudnom društvu? Uz TV ili uz nešto pametnije, bilo šta? Ako ste u društvu i uz TV, mi imamo ideju za vas i o njoj ćemo za nekoliko redova. A imamo i ideju da RTS ubuduće prenosi sednice skupštine u 5.1 Surround sistemu i kao podršku toj ideji šaljemo još jedan SMS na broj 1003. Pridružite nam se u tome!

Nego… Nedostaje nam tekst koji bismo napisali ispod ove slike. Imate li neki predlog?

[tekst ispod ove slike glasi…]

Gospođa se žalila bolnici, uz naznaku moguće tužbe, da su možda nešto ošljarili jer joj je muž nakon operacije naglo izgubio zanimanje za seks. Bolnica odgovara da su mu samo uklonili mrenu sa očiju te sad mnogo bolje vidi.

Predlažemo vam novogodišnju TV igru: ovu igru možete igrati i sami, ali je zanimljivije ako se igra u društvu.

Od rekvizita su vam potrebni: televizor (poželjno sa tankim ekranom, ali nije neophodno) na kojem je moguće emitovati aktuelni novogodišnji program, jedna kapa za Deda Mraza (može i neka druga, ali red je da održite duh praznične atmosfere), čašice-šuteri (na svakog igrača po jedna) i žestoko piće u početnoj količini ne manjoj od 0,4 l po igraču (može i piće koje nije žestoko, ali onda nije ni približno toliko zanimljivo).

Pravila: na ugao televizora navucite kapu tako da bude moguće da je neko na TV slici “ponese” u nekom trenutku. Kada neko tako “ponese” kapu, tada prvi igrač, određen žrebom ili dogovorom, mora da eksira šuter pića; da li je neko na slici poneo kapu ili nije, odlučuju svi aktivni igrači zajedno. Potom igrač koji je upravo eksirao piće mora bez odlaganja da naspe čašu sledećem igraču; količinu koja se sipa određuje igrač koji sipa, a zbog fer-igre je poželjno da čaša bude nasuta do ivice. Kada neko na ekranu opet ponese kapu, sledeći igrač ponavlja postupak: eksira šuter i sipa piće svom sledećem igraču.

Kada igrač više nije u stanju da naspe piće sledećem, ispada iz igre, a igrač kome piće nije nasuto se oslobađa obaveze da eksira piće u tom krugu, ali i dalje mora da naspe piće onom sledećem, bez odlaganja kada neko na TV ekranu “ponese” kapu.

Pobednik je onaj ko ostane poslednji u igri, ali isključivo pod uslovom da sam sebi naspe piće i eksira ga u zdravlje svih ostalih igrača. Ako to ne uradi, igra se proglašava kolektivno izgubljenom i kreće se ispočetka posle pauze u trajanju koje odrede svi budni igrači.

Razgovaraju dva bebca-blizanca:

– Pa gde si ti, jebote, nema te već sat vremena!
– Ma pusti me bre, ne pitaj! Keva me dvaput okupala!

Ako vam nije bilo dosta rasprave o tome da li treba odseći ruke roditeljima koji puknu dete rukom po guzi, a pogotovo ako poistovećujete one koji puknu dete rukom po guzi sa onima koji ga pola sata mlate kaišom gde stignu, pročitajte još jednu reč o tome, pa debatujte i vi ako nađete za shodno: Željka Buturović – Dokaza za to verovatno nema.

Za razliku od zatvora ili odnosa slučajnog prolaznika prema deci na ulici, gde ne postoji nikakva istorija odnosa niti emotivni bafer (zaštitnik) koji bi modulisao fizičku agresiju, kažnjavanje dece od strane njihovih roditelja u okviru jedne porodice samo je jedan od bezbroj elemenata u jednom od najsloženijih, najintenzivnih i sveukupno najvažnijih odnosa u životima obe strane.

Tekst je još iz 2012, ali je aktuelan kao da je jutros napisan. Mudroseri i dalje dominiraju samo zato što iskusni ćute.

Kraj godine, skloni smo sabiranju utisaka i preispitivanju rezultata. Ili će biti obrnuto, da preispitujemo utiske i sabiramo rezultate? Ne, ne: to bi zahtevalo dozu samokritičnosti, a to je neumesno tražiti od ljudi – elem, nije politički korektno. Zato oni pametniji samo puste slike, pa neka svako sa tih slika čita šta hoće. E, tako je New York Times napravio niz od stotinu fotografija koje predstavljaju 2014. godinu u svetu.

Dobro de, za pravi prikaz godine ne bi bilo dovoljno ni osamsto fotografija, a perspektiva je ovde tipično američka (ajdeee!). Ali umesto da kritikuješ, bilo bi bolje da preduzmeš nešto i sam napraviš nešto slično. Ne možeš? Aha, pa dobro, onda ućuti.

Naravno, drugi pasus ovog priloga je eksperiment, a vi ste se verovatno navukli na bačenu udicu. Naravno da postoje i druge perspektive. Međutim, loša ergonomija korišćenja sadržaja na vebu (pretraga, pretraga i pretraga, uz opciju davljenja u sopstvenoj listi obeleživača i istoriji pregleda, za koje vam je na kraju takođe potrebna pretraga) čini da ono što ste jednom negde pronašli sada više ne možete da pronađete. Jedan poznati analitičar medija se zapitao da li je ta nemogućnost ponovnog nalaženja ranije viđenih sadržaja slučajnost. Hteli smo da vam damo link na taj članak, ali ga nismo sačuvali na vreme, pa sad ne možemo da ga pronađemo…

U nekoj oazi usred pustinje, igraju golf Mojsije, Isus i neki starac. Prvi gađa Mojsije. Udari on lopticu prilično vešto, poleti ona pravo ka rupi i taman da uđe, kad se digne silna oluja i vetar oduva lopticu preko dina, u pustinju. Mojsije se iznervira, tresne štapom o zemlju, promrmlja nešto, ali na kraju se smiri da bi dozvolio i drugim igračima da odigraju.

Sledeći udara Isus. Udari on lopticu, ide loptica prema rupi, kad dune silan vetar i nabaci pesak nasred ciljne putanje loptice, tako da se ona na kraju odbije o pesak i ne uđe u rupu, nego se otkotrlja na suprotnu stranu dine. Isus se tako iznervirao da je odmah polomio svoj štap i bacio ga daleko od sebe. Promrmlja i on nešto, ali tad pogleda u saigrače, pa se smiri i stade sa strane, da ne smeta.

Uzme starac pogrešan štap, raspali lopticu totalno bez veze, visoko uvis i u pravcu koji je bio pogrešan bar 60 stepeni. Tog časa naiđe neki ogromni orao i zgrabi leteću lopticu u kljun i ponese je. Odmah potom započe strašna oluja i munja razvali orla tačno u glavu, on ispusti lopticu i ona ulete pravo u rupu, bez koske.

Mojsije zakoluta očima. Isus, sad stvarno iznerviran, prodere se:

– Ćale, sad si stvarno preterao!

Ponekad zanimljivije od tih zeitgeist kolekcija jeste paralelno gledanje na neko mesto, čoveka ili pojavu u nekom solidno dugom vremenskom razmaku. Tako se takođe može opisati kretanje sveta, ovog puta u dimenziji koju drugačije i nije lako opisati, nego slikom.

U primeru koji smo ovom prilikom izdvojili za vas, u centru pažnje je Villa Nellcôte, prekrasna građevina na Azurnoj obali. Za nju svet nije saznao kada je bila regionalni štab Gestapoa tokom Drugog svetskog rata, već kad ju je, posle više od 25 godina zvrjanja bez stanara, 1971. godine naselio Keith Richards sa svojom tadašnjom porodicom, bežeći od poreznika Njenog Veličanstva, koji su naumili da njemu i drugima koji zarađuju više nego rudari uzmu 93% prihodana ime poreza. Na tom mestu je nastao album Exile on the Main St. (objavljen 1972), jer su The Rolling Stones koristili podrum te vile kao studio.

Cela priča o tome, praćena gomilom fotografija “nekad i sad”, nalazi se na portalu Messynessy Chic.

Ovde sad mora da dođe i odgovarajući muzički prilog, zar ne? A kad smo se mi to protivili dobroj muzici? Baci te kockice!

Ne preterujte sa tzv. “industrijski proizvedenim” sitnim kolačima ovih dana: ne znate od čega ih prave.

Međutim, ako vam je već stalo da rekapitulaciju protekle godine pratite preko fotografija, nije zgoreg da zavirite kakav je izbor onih koji su novinsku fotografiju doveli na vrh. Pogledajte kako National Geographic rekapitulira godinu iz ugla svojih čitalaca koji su odlučili da učestvuju na godišnjem konkursu za najbolju fotografiju.

Ima NG i foto-poglede iz drugih uglova: vreme provedeno u razgledanju tih fotki nikad nije uludo potrošeno.

Zvoni telefon u kontakt-programu lokalne radio-stanice. Javlja se voditelj, a muški glas sa one strane žice kaže:

– Danas sam našao crni novčanik. U njemu sam zatekao 1.000 evra i 50.000 dinara, ličnu kartu na ime Gorana Petrovića, Lenjinov bulevar 358, ulaz 7, stan 22 i vozačku dozvolu na isto ime.

Kaže voditelj:
– Pa ovo je zaista sjajno! Svaka vam čast! Šta mi možemo da uradimo za vas?
– Znate, Goran mora da je sada u velikom bedaku, pa ako biste hteli da mu pustite neku veselu muziku…

– Gospodine premijeru, kada će nam biti bolje?
– Zar već nije bilo!?

Šematski prikaz rebalansa rebalansa rebalansa re(šta? šta je dosta?… aha, dobro)nsa budžeta bi mogao da izgleda ovako nekako:

Kada bismo stalno ponavljali isto, došli bismo u rizik da nam zamerite to što vam namah dosađuejmo. Međutim, ima situacija kada nemamo kud, nego se pozivamo na staru, veoma dobru demagogiju da je ponavljanje majka učenja (AKA Repetitio est mater studiorum). Zbog toga, evo nas gde vas bez griže savesti podsećamo da zadovoljenje blagoutrobija može da se pretvori u trpanje namirnica u želudac, po čemu se ne bismo razlikovali od životinja svih vrsta, ili to može da bude čin hedonističke poezije ukusa i ugođaja, u kom slučaju čak i ne morate da počnete gladni, kao što ne morate ni da završite siti i pretrpani.

Ako vam je to načelo jasno – i samo u tom slučaju – ima smisla da ponelkad overite neki malo ozbiljniji restoran. I zaboga, nemojte ono “ne volim vino”, a pogotovo nemojte ono “ja ću špricer”, jer time rušite svrhu dešavanja. Ako ne umete sami da uklopite hranu i vino, a restoran nema somelijea, pitajte konobara ili se barem držite onog šablona “što teže meso, to tamnije vino” (to je nedovoljno za dobar izbor, ali bar nećete napraviti kapitalnu grešku).

A onda, kada uhvatite fazon u restoranu, pa na putu kući (poželjno šetajući, pa taman i da je ledeno hladna noć), neka vam najzad blesne ideja da gastronomija predstavlja pristupačnu umetnost koju možete upražnjavati kod kuće. Treba vam malo svežih namirnica (koje čak i ne moraj uda su skupe), malo prikladnih posuda i nešto kuhinjskog alata, tračak hrabrosti i što više mašte; a iskustvo će doći vremenom.

Predlažemo vam da to bude jedan od vaših planova akcije za sledeću godinu.

Razmišljajući o dobrim planovima, možda ste već ogladneli. To je u redu: u hladni nedeljni dan nema ničeg boljeg od dobrog ručka koji počinje masnom supom. Da, masnom: ako postite, zapitajte se na čas zašto ne posti i vaš duhovnik, te se zapitajte kakva je svrha posta u 21. veku, kad se uzdržavanje od nekih kategorija hrane vrlo lako nadomesti odsustvom bilo kakvog drugog uzdržavanja. Omastite se slobodno: post nije izmislio Onaj Gore, nego Ovi Dole, i to ne za sebe, nego za vas. Stoga, prijatan i mrsan ručak vam želimo! A u novogodišnjoj noći, ipak, pripazite malo. Ne zbog mrsa, nego zbog sebe: ne valja preterivati.