Једна од пре: била је тако лепа

Моје даме су већ навикле да ћу мало да каскам за њима ако сам понео фоткалицу. Никад се не зна шта ће да западне за око. А волим кад ми улети овако нешто, поред чега се пролази сваки дан и нико га не примећује. Напросто станем, ухватим угао и тренутак (дакле чекам да оде трамвај) и шкљоц. Онда погодим у који су дућан зашле, станем испред и запалим једну.

Београђани су пoодавно ни не виде оронуле фасаде. Нововековне власти су навикле да пицну строги центар, по шести пут ако треба – ево сад баш тај јубиларни шести пут преуређују код мене – а Рузвелтова баш и није да отпадају уши од строгоће. Ту већ бива како се власници снађу. Или договоре.

eos_1053220120526_11_31_36

(велика)

Договорили су се да је добро овако и да не дирају ништа, очигледно. Јер је било толико пара, воље, добре воље… што се фасаде тиче. Изнутра, свако по своме, што се види већ по томе што нема два једнака прозора. Оно, можда су оба десна и доњи леви исти, али нису у истом стању. Као да нису исте деценије последњи пут фарбани. Доњи десни као мало закрпљен парчетом даске. Ни ролетне нису исте врсте. Горњи леви изгледа нов и још нераспакован. Два клима уређаја различите марке. Малтер, то више не може да се каже да је само местимично отпао – то је више наставно средство за геологе, да проучавају деловање ерозије. Остаци рељефа између средњих прозора, ћефом историје, изгледају рељефнији него кад су били нови, и још већим чудом остали једини сачувани.

На све стране около жице, жице и пар антена, окренутих ка Фрушкој Гори… наравно, Авалу могу да хватају на штрикаће игле. Трећа антена је изван кадра, али пажљиви посматрач може да прати жицу низ фасаду до средњег доњег прозора. Један сноп жица за кабловску иде од бандере до рупе изнад доње климе.

У полуукопаном приземљу три дућана, улаз за станаре и до улаза тајанствено окно, не знам чему би могло да служи. Тек кад увећам видим да су то узорци ролетни из дућана лево. Фирма на дућану офуцана и у скроз погрешним бојама, нечитким. Из времена док су телефони по граду били шестоцифрени. Средњи дућан, исто скроз ћирилицом, фото керамичар, један од оних заната који би начисто нестали да не постоји потражња – воли народ да им лик остане на надгробном споменику, па ко их позна, позна. Десни дућан је начисто енгрпски – продаје мобилне са све опремом, батеријама, пуњацима, фотролама (“добар дан, имате ли један пуњак са фотролом?), са налепницама фирми чију робу ваља (очигледно ни Нокла не сматра да треба да преведе паролу са свог матерњег финског енглеског)… и све то заједно на истој фасади. Бољу разгледницу из тог дела Рузвелтове нисам могао да смислим.

Фотка као фотка, једна од оних где никакво кадрирање не помаже, стварност је неправилна. Земљиште је нагнуто два-три степена – ово је тај Теразијски гребен – па тротоар за толико није под правим углом. А и издигнут је, па се у оне дућане силази низ две-три степенице. Бандера је, чуда не престају, вертикална… хм, мора да више није кад се гледа низ улицу. Зграда је замишљена као симетрична, али прозори, климе и дућани су то одавно покварили. То сам некако као исправио тим што сам дао мање простора жичаној шуми с лева, а више оној правој с десна, да се бар види онај мотоцикл кад већ нема пролазника. Јер, док сам дочекао да се склоне возила, склонили се и људи. Рекох да чуда не престају – овде је увек прометно. Ваљда је стара дама баш навалила да позира сама.

Komentari su onemogućeni.