Veća fotografija je ovde. Slučajno sam obratio pažnju: prošlo je skoro tačno jedanaest godina otkako sam snimio ovu fotku (i još neke na istom mestu) svojim digitalnim prvencem, malenim Canonom A100 (koji je tu negde u nekoj fioci, beskoristan, ali verovatno ispravan). Beše, naime, jedno vreme u mojoj varoši kada su neki ljudi tamo gore cenili inicijative nekih mladih ljudi tamo dole. Nisu sputavali njihovo nihilističko ponašanje, jer samo budala može da pokušava da sputa nihilistu, nego su ga kanalisali. Gde su god našli zgodno mesto, organizovali su crtanje dobrih grafita, a jednom prilikom su čak napravili festivalski performans u kojem je jedna ružni zid dužine 30 metara bio prekriven grafitima. Jedan bio bolji od drugog, niste mogli da se odlučite za favorita, to je tako izgledalo.
Nažalost, ti grafiti potrajahu kratko, možda dve godine: prvi kupac zgrade robne kuće “Beograd” je brže-bolje uništio sadržaj, bojeći zid u sivo. Nije voleo nihiliste. Onda je taj zid opet počeo da prima na sebe urbani kvazi-art. Inicijativa za crtanje vrhunskih grafita u Kikindi se desila još svega par puta, nikad više tako uspešno.