Nema sunca

And I know, I know, I know, I know, I know, I know, I know, I know,
I know, I know, I know, I know, I know, I know, I know, I know, I know,
I know, I know, I know, I know, I know, I know, I know, I know, I know,
Hey, I oughta leave young thing alone
But ain’t no sunshine when she’s gone

Bog da me ubije, ima bar tri meseca kako me žulja da napišem reč o ovoj pesmi. A znate li gde sam zapeo? Nisam hteo da upotrebim autorovu verziju, pa sam se zapetljao u pedeset obrada – a jedna bolja od druge. Da glupog razloga da zaglaviš! Ostavio sam stvar po strani do daljeg. A onda se sve samo otpetljalo, ama odjednom, kako to obično i biva.

Pitajte gitaristu kojeg hoćete: ko se ikad makar jednom očešao o blues, taj zna koliko je zarazno sviranje molskih krugova u pentatonskoj skali. Ako uhvatiš štimung, možeš da improvizuješ nad jednom frazom po dva sata a da ti ne dosadi. Jednom davno, imao sam svoj udeo u toj priči. Pesma koju danas slušamo je bila na repertoaru dugih noćnih sesija nevelike družine u pozorišnom klubu u Kikindi, negde u prvoj polovini osamdesetih godina prošlog veka, uz klekovaču za improvizovanim šankom ispod čkiljave sijalice u uglu, sve do sitnih sati, pod uslovom da nekako uspemo da šarmiramo čika Tozu da nam ostavi ključ.

Bill WithersAin’t No Sunshine” je jedna od najlepših pesama koju je rhythm’n’blues odeljenje u Memfisu ostavilo svetu. Bill Withers ju je snimio pod producentskom palicom legendarnog Bookera T. Jonesa (da, to je taj Booker T.), uz učešće grupice slepaca koji se zovu Stephen Stills (jeste, dobro ste pomislili), Donald “Duck” Dunn (da, da, baš taj) i Al Jackson, Jr. (da, taj, nego koji?). No, epsko izvođenje beše ono u kultnoj TV BBC2 emisiji The Old Grey Whistle Test, što moja malenkost danas smatra “nultom” verzijom ove pesme.

Recept za tu izvedbu beše prost, ali rezultat sjajan: pusti ljude u tesan ćumez, plati im devet funti po izvedenoj pesmi, ubedi ih da prisustvo kamera zaista znači da se oni sad nalaze u BBC TV studiju, napanji reflektore na najtoplije, objasni građanstvu da nema plejbeka, sedi i slušaj majstore i, ako nije mnogo da se traži, uhvati sve gorepomenutim kamerama i emituj u četvrtak od 22:30 na BBC2, da i prosta raja nauči kako se to radi.

Međutim, ja sam za danas očigledno odabrao štogod komplikovaniju verziju, onu iz druge inkarnacije Jeff Beck Group, snimak načinjen 29. juna 1972. godine u sali Paris Theatre u Londonu. Beše ovo najzlatniji moment te grupe, kojoj se nije dalo da postigne visine koje je mogla i zaslužila. Šta drugo reći nego: Jeff Beck, Max Middleton, Clive Chaman, Cozy PowellJeff Beck Group i čovek zbog kojeg sam izabrao ovu verziju: Bobby Tench, fenomenalni pevač koji nije doživeo onoliko slave koliko je zaslužio. No, poseban zajeb sa ovim spiskom muzičara je u tome što možete da ih koristite za test referenci koje vode ka slušanju još dobre muzike. Elem, zamislimo da sakupite sve studijske albume na kojima sviraju ovi ljudi u svim kombinacijama tokom dugih godina. Kada bi vam to uspelo, imali biste dovoljno prvoklasne muzike za godinu dana intenzivnog slušanja bez ijednog ponavljanja.

Međutim, žive svirke ranih sedamdesetih su imale poseban šmek koji se nije sačuvao tokom vremena. To je kombinacija analogne produkcije koja se često obavljala empirijskom metodom “štap, ergo kanap”; prvoklasni materijali od kojih je lako razviti krila; enormna doza naivnog entuzijazma da se na sceni uvek pruži apsolutno bezrezervni maksimum; i više od svega, čvrsto verovanje u ideju da muzika može da promeni svet. Neku godinu kasnije, globalizacija je donela satelitsku televiziju; a televizija je razvijena prevashodno kao moderni artefakt sistema “hleba i igara” – jel’te, upotrebljava se za zabavu. A onda je MTV pojeo i baku i Crvenkapu i vuka i lovca i drvoseču i sedam patuljaka i onda su Ivicu strpali u maricu i sve je na angro otišlo u pizdu materinu.

Zamalo, to jest.

Dovoljno godina imam da ni ja odavno više ne gledam naivno na muziku koju volim. Dobro znam da nije bilo šanse da ona preživi duže nego što je preživela. Ostaju brojni tonski zapisi (i pokoji filmski, čisto da nam zasoli nostalgiju) i to je dovoljno. Ostaje mogućnost da tumačimo kanalisanje energije kroz muziku poput ove: za razliku od suptilnog soul driven zahvata kojim je Bill Withers sklopio i izvodio tu divnu pesmu, Jeff Beck i bratija su bili isfrustrirani jer su u vreme kada je načinjen ovaj snimak, zato i ti naleti energije koji zvuče kao da žele da probiju neku nevidljivu barijeru. Nije tome kriv molski blues: to je struktura koja svakako ne može da sruši ništa (osim veselog raspoloženja), a rušenju uostalom i ne služi. Jeff i drugovi su tih dana već bili načisto da je došlo vreme da se razilaze, pa kud koji, jer nisu mogli da dosegnu “ono nešto” što su osećali u sebi, ali nisu pronašli način da se to ispolji i pretvori u rezultat. Znajući za taj biografski podatak, tek pre nekoliko dana, u jednom sasvim slučajnom susretu sa ovim izvođenjem, konačno sam razumeo šta je to što me tu žulja: nema sunca, jebote, pa lepo piše u naslovu.

I tada su se kockice sklopile: samo mi je trebalo malo vremena da umijem ove reči.

A gorepomenute silne verzije “Ain’t No Sunshine“? Bez brige, nisam zaboravio na njih. Štaviše, zbog ove liste, pisanje ovog priloga je trajalo tri sata umesto trideset minuta…

Ovaj prilog je objavljen u kategoriji Fonoteka i označen kao . Overite permalink.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

CAPTCHA ImageChange Image

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.