(Tačan odgovor obično glasi: “Ako su u Srbiji, onda batine od neke navijačke grupe”. Ali nismo mislili na to…)
Uradi nešto deset hiljada puta i postaćeš stručnjak, kažu oni koji se razumeju u te stvari. Ako si zaista doneo čvrstu odluku da pokušaš nešto u tom pravcu, gledaj da budeš originalan. Recimo, ako je to nešto izrazito fizičke prirode (mlaćenje protivnika na razne načine) i baš si izrazito razbacan, mani se ćorava posla sa tim turnirima i glupostima, nego samo pobedi dovoljno puta da ti CV bude pozlaćen, a onda se vešto podmetni nekom holivudskom agentu.
Lars Andersen bi mogao da prođe u Holivudu, ali zamalo. Elem, taj čovek ima jedan ozbiljan problem: nije dovoljno površan da bi filmska industrija mogla da ga svari. Pazi sad:
Ovaj zanimljivi Danac odrekao se stereotipa i svih oblika površnosti i postao najbolji na svetu u onome što radi: on brzo gađa lukom i strelom – i to veoma brzo. Andersen je svoju tehniku postigao teškom mukom. Najpre je istražio kako se to nekad radilo, jer utvrdio je da ono što rade sportisti nema veze sa primenjenom tehnikom – oni tehniku zasnivaju na nepomičnoj pozi, balansiranom luku i jednoj streli, kao i nišanjenju jednim okom. U stvarnom lovu nije bilo tako: strelac je trčao dok gađa, držao je više strela u ruci kojom odapinje, luk nije bio nepomičan, a o nekom preciznom nišanjenju kroz ušicu nije moglo da bude govora.
Elementi tehnike koju je Andersen otkrio čitajući istorijske knjige su bili takvi da je na kraju morao da zaboravi sve ono što je znao o streličarstvu, a potom da nauči ispočetka i vežba dugo – godinama. Rezultat vidite u ovom snimku: dakle, taj čovek zaista može da izbaci tri strele (jednu po jednu!) u toku jednog skoka, za 0,6 sekundi, i to suvislo gađajući izabrane ciljeve. Pride, cepa strelu koja leti ka njemu… Dakle, imamo odgovor na pitanje iz naslova.
Najzad, možda bi bilo bolje da on uzme neke čestite pare nego onaj što jaši dva kamiona. Mada, možda bi bilo zanimljivije videti ovog čoveka u pravom pravcatom lovu na zeca.