Napiši, reče Zoća, pa posle toliko Rokija to bi valjda trebalo da se podrazumeva. Ajde-de, da napišem.
Desi se i to: poisključuju mi se svi osigurači koji nisu pregoreli – zaštitna mera protiv samouništenja; takvih dana se odmaram, hteo-ne hteo. Tog jutra sam spavao dugo, koliko nisam ni na letovanjima niti ujutru posle dočeka Nove godine. Bilo mi je toliko lepo, a toliko glupavo, da nije bilo druge nego da uključim neki filmski kanal na TV. Kad ja tamo, a ono finale filma “Rocky“.
Završi se film, ja lagano ustajem uz kafu krmeljušu, kad eto ti ga sad: “Rocky II“. Ma, vidi čuda: kada se osećaš tako kako se ja osećam u takve retke dane, nemaš kud nego da organizuješ celo popodne oko filmskog maratona.
Pa treći, pa četvrti… Ajoj, majko mila, nastavio sam da sedim pred televizorom…
Taman sam mislio da preskočim peti deo, onaj nesrećni film koji ne služi ničemu osim dokazivanju da je Silvester Stalone fenomenalni egzemplar reverzne psihologije – što su gori gluma, scenario i režija, to je bolji uspeh filma – kad preskočiše to zlo od filma i turiše onaj oproštajni isprdak franšize od pre par godina, koji je taman u sivoj zoni: dovoljno glup da godi mom trenutnom stanju, a ne previše otužan da bih pobegao glavom bez obzira, vrišteći i urlajući. Elem, ostadoh na mejdanu.
Ne, nemam objašnjenje. Imam nešto drugo: dovoljno godina u guzici da smem da priznam da sam toliko perverzan da u jednom danu odgledam četr i po Rokija. Na kraju te subote, osećao sam se toliko dobro da mi nije bilo stalo ni do jedne obaveze. Eh, zato juče nije bilo muzike za popodne…
– * –
Fenomen, kad vam kažem. Mnogo pametniji i obavešteniji od mene nisu uspeli da objasne uspeh te franšize. Dobro de, najvažniji faktor je jasan: to je populizam u kojem se sirotinja sa periferije Filadelfije (ergo, Amerike) identifikuje sa junakom koji uspeva najpre da izdrži, a potom i da pobedi Aždahu svake vrste, od kapitalizma do komunizma, od geta do Las Vegasa. Ako mi je već život usran i u ćorsokaku, mogu barem da sanjam kako vazda izdržavam nastrašnije batine na svetu, a potom i ja zadam poneki udarac. Patetičan predložak, ali je očigledno pio vodu. U međuvremenu, mi smo ovde još uvek živeli u ehu socijalističkih formi suficita od Brozovih kredita i nismo pojma imali da postoji svet koji život provodi živeći kao stoka u senci staklenih hramova imperijalnog kapitalizma. Nama su ti filmovi služili samo za trivijalnu zabavu, bolela nas patka za naravoučenija.
Jedan film je incident, to znamo. Drugi film je ceđenje suve drenovine, pa ako prođe, biće i nešto zarade. A treći film već služi da se uspostavi format franšize i da se namakne prvi veliki novac. Tu već rade šabloni, a ko god se nađe u igri, omastiće se.
Tako bi i sa grupom Survivor.
E, sad… Do kompletne arena-scene osamdesetih, u kojoj su veliki deo tržišta zahvatili bendovi koji su svirali sladunjavi bezmudi pop-rock, stalo mi je koliko i do lanjskog snega: moj domet u tom fahu je prvi album grupe Whitesnake i tu sam počeo da gradim zaobilaznicu oko te decenije. Zato o grupi Survivor nisam znao ništa osim trivijalnog podatka da su grupa iz Čikaga kojoj je upala sekira u med kad su izveli “Eye of the Tiger“, megahit 1982. godine. Naravno, reč je o tome da je to bila muzička fraza trećeg “Rokija”, koja je provela spektakularnih šest nedelja na prvom mestu top-liste singlova u SAD, što je tih godina uglavnom bilo dovoljno da se završi pakovanje penzionog plana za sve članove benda, a za autore pesme pride i nekretnine u elitnim delovima malo toplijih zona Amerike.
Takvih bendova sa šatiranim frizuricama je osamdesetih godina bilo kao kusih pasa. Formula uspeha je bila neizreciva: radi najbolje što možeš, pa će neki producent izvući možda baš tvoju vizitkartu kada mu zatreba neko ko će pristati na malu zaradu u produkciji da bi možda otkinuo veće parče ako se stvar zaleti kako treba. Uspevao je jedan od dvadeset bendova, a danas pamtimo jedan od dvadeset onih koji su uspeli; i to je tako.
Međutim, ne može se osporiti da “Eye of the Tiger” ima sve što jedan filmski, scenski i radijski hit treba da ima: perfektnu muzičku frazu, sve sa sinkopicom da zvuči školovano, idealnu dužinu od 4 minuta za emitovanje na radiju, čestit spot za beskonačno vrćenje na MTV (a nije da nije), tekst koji ne znači ništa (pa svaki adolescent može dan da izdangubi izmišljajući značenja), vrhunsku podršku u vidu filma koji prolazi bez pitanja. Što bi rekli, pesma je bila osuđena na uspeh.
Bila je ova grupa angažovana i za “Rocky IV“, ali te pesme se niko ne seća; podgrejana ideja nije uspela, kao što podgrejane ideje nikad ni ne uspevaju (zanimljivo je, pak, da su osamdesete izgurale baš na tu foru). Sama grupa je imala još neke uspehe, par pesama je stiglo visoko na AOR liste. Nekome se to možda i dopadne; prepuštam dokonima da sami istraže, puna Cevka.
– * –
A ja sam se oporavio od subote, hvala na pitanju.