Ој, кафано: програмери у Милвокију

О трошку оне фирме од јуче стигнем на програмерску конвенцију у Милвокију. Последњи Вилфест (јер је организатор био Вил Хенцен, а званични назив конвенције је предугачак). Тек је ту било добрих кафана… Година 2003, месец октобар.

Једно вече смо ишли у Шпијунски музеј, који је више кафана и зајебанција на шпијунску технологију из прве половине XX века него што је музеј. Улази се кроз тајна, једва обележена, врата, па се иде кроз некакве ходнике са неким историјским фоткама где мало мало па из ока засветли црвена диода, на улазу траже лозинку (пише на рекламном летку која важи ког дана), око столова неки сандуци од муниције, џакови са песком… више личи на бункер… и слабо је светло. Ниједна фотка одатле није за овде.

Па је било догађања око шанка испод степеништа у самом хотелу, где је главни штос да на неколико места имају по буренце са кикирикијем печеним у љусци, а љуске молим бацати по поду – више им се исплати да то после почисте него да сваки час износе корпе и опет морају и да почисте, а сољено је жестоко па се прода више пива… и тамо је било килаво светло. Јесте да имам фотку како колега свира клавир који смо изгурали из неке споредне просторије, али то је као виц који мора да се објашњава, нема довољно свог контекста. И зато, ово:

AGFA DIGITAL CAMERA
(Има и велика).

Шта је ово? Трпезарија, помало специфичног облика. Хотел у коме смо били и у ком су се одвијала предавања на конвенцији (предавачи су исти ти програмери који могу да буду и слушаоци, нема ту да је неког послао Мајкрософт или неки други већи играч) је једна од оних четвртастих цеви, где се спратови нижу око празнине у средини. Лифтови су стаклени и сад више не знам да ли сам ово снимио из лифта, или са једне од тераса које све гледају на ту унутрашњу шупљину.

Једне вечери се у некој сали у наспрамном крилу одржавала нека добротворна приредба. Ливрејисани разводници и кербери, црнобела господа у парадном издању, нико лакши од бар милион долара, неки џез бенд унутра, накићене даме и… лагани окрет леђима на ту страну, знамо како то иде. Ни 10% пара које се ту буду прометнуле неће стићи онима којима су, као, намењене.

Него, фотка. За овим столовима је сервиран ручак, а програмери као програмери, често одмах после ручка ваде лептопове и крећу да консултују колегу док је још при руци, да погледају проблем о ком су причали за ручком. Овакву сцену сам могао да снимим бар десет пута за та три дана. Хм, судећи по ћели специфичном облику фризуре, момак чија се мајица слаже са столњаком би могао да буде Вил лично.

Због једне такве консултације сам претходне године био скоро остао без ручка. Неки колега (ког нисам ни пре ни после никад видео нити се сећам како се зове) је имао неки проблем. Умислио да би за то могло да се смајмунише решење за десетак минута. Потрајало је сат ипо, ручак прошао, а он срећан што сам му решио велик проблем, одведе ме на ручак у другу кафану преко пута.

Један од друга два-три ручка које нисам пропустио је садржао и неки прелив од плавог сира. Можда то понеко и воли, а мене увек баца у дилему – укус у устима је такав да не знам да ли сам већ повраћао, или само што нисам.

Ако вам понестане надахнућа за фоткање, само пустите гомилу програмера у неку већу просторију, са бољим светлом, са лептоповима… измакните се, нишаните и ушкљоцаћете нешто.

И колико да остане записано: ово је последњи пут да сам у Америци био у хотелу где је у ходницима и овом великом унутрашњем дворишту смело да се пуши. Штавише, око улаза у сале су биле уредно поређане пепељаре.