И на крају америчког дела овог кафанског тумарања, један шанк. Још боље, пиће је бесплатно. Где то има? Па, било је тога код нас и пре рата, “сваком ко ми пошаље 20 динара бесплатно шаљем један…”. Јер ово је вашар, изложбени простор кошта као она кајгана, два-три пива приде неће ником пореметити буџет.
Ту се отприлике завршила и моја каријера штандуље. Нисам то давно радио, претходни пут ваљда још 1995. али могу да се похвалим да сам и ово октобра 2007. издржао са осмехом и на ногама. А требало се нацртати ујутро у девет, па терати до шест поподне, а онда би нас потерали у суседну салу да видимо презентације стручних излагача, и да попијемо нешто.
Не сећам се да ли сам за ову фотку истрчао раније пре него што ме стигне гужва, или је ово касније кад је раја почела да се разилази (јер треба се пресвући за вечеру). Судећи по броју флаша у овим кутијама, биће да је ово друго.
Ово спада у кафане са атмосфером, мада чудном и некако неприродном. Јесте да је ово ипак изложбени и конгресни центар, али се од класичног сајмишта разликује само по томе што су развучени теписи па одјек мало мање излуђује, и што је бетон изглетован и префарбан, али и то све сиво и кремкасто, истих боја као и било која самоуслуга. Теоретичар унутрашње архитектуре који је пропагирао то да ентеријер треба да буде сив јер ће људи да уносе боју и живост се прешао – и људи носе поприлично безбојне ствари. Чак су и наше службене мајице биле црне, са нешто мало светлоплаве на логотипу. Но, опет, кафану чине гости, и братија се најзад опушта од целог дана службених разговора и гомиле сувишног знања у глави. Јер на сајамском штанду сви смо најпаметнији, најбољи, продајемо најбољу ствар на свету и знамо све. Изнурује то.
Срећна је била и околност што сам само пар недеља пре тога био престао да пушим, јер до напољета је далеко а унутра би новчаник бридео од олакшања, казне су поприличне. И што је за ручак било времена таман толико да се стигне до предворја где су радила нека два ресторана, лошија издања јефтинијих франшиза, где је клопа била таман да се преживи до вечере, па нисам набацио ни грама.
Колеге и ја се нисмо дали помести недостатком столица. Мислим да смо здували по два-три Хајнекена, наравно, с ногу. И срећа у Хајнекен, иначе бисмо могли рећи да пива ни нема… јер ниједан од нас није био Амер. Мада, присутни Холанђанин рече да је то код њих лево пиво, безвезарија онако за извоз, а ни тај Амстел није драстично бољи. Па шта онда пијеш? Хролсх, где се х изговара као међукрајнично х, а р је исто мало назадно, тј задњејезично, ал’ може и наше предњејезично да прође.
О црначкој коси има више теорија. Моја теорија је да је она генетски кратка и крецава код мушкараца, а права код жена, мада је и код њих крецава негде до пубертета. Онда им се свима нагло исправи, са неким бедним постотком оних којима то не успева. Сад ће неко да ме побије спомињањем некакве Африке, гледаћу да збришем пре тога. А зашто то спомињем? Па због шанкерица, види им коњске репиће, које су мудро трпеле извољевање све те лекарско-хајтековске булументе, и то за фиксну лову, нема касе нема бакшиша. И то са истим осмехом од почетка до краја, три дана заредом. Што је и нама некако помогло да издржимо до вечере. Тамо би можда било још и занимљивијих фотки, али после дана на штанду, доста ми је мрцварења, и некако рачунам да тим фоткама баш не бих указао неку пажњу. Зато овде и завршавам амерички део кафанске ми серије, и нешто се осећам уморан као да је то данас било. Наставићу једног дана.