Elton John za početnike

Ovdašnji Šef dobro je poznat kao šaljivdžija. Okrenuo je moj telefonski broj pre neki dan i priupitao me:

– Ej, kada si poslednji put slušao Tumbleweed Connection (1970)?

– Ček’ da se setim, pre neke tri-četiri decenije…

– Nemoj da mi se prisećaš, overi to ponovo i napiši nešto!

Znao sam da me nije pozvao da me pita za zdravlje… I don't know smile

Ој, кафано: две бивше

Тог лета 2005. успели смо да дођемо кући на летовање. Пало је и једно окупљање будућих самураја скоја, који тада још нису ни знали шта их чека. А обишла су се и нека стара места. Лепо је бити туриста у свом граду.
Шећеранска кантина је испрва била баш то: официрска кантина. Одмах после рата, ту је била и индустријска железничка станица. Игром случаја, као бруцош сам становао код неког чика Миће, који је био шеф те станице, и наслушао сам се прича из тог времена. Каже да су се и они хранили у кантини.

Кантина је дуго живела двоструким животом: преко дана менза, где се хранио део Комбината, и одакле су се у ручконошама носила кувана јела за целу породицу, што смо и ми користили једно време. Мислим да негде још постоји једна шерпа из тог комплета. Увече, то је било отмено место, нарочито преко лета, кад би у башти радио водоскок, свирала музика за плес (валцер, танго, фестивалски репертоар). Тамо сам замало и рођен, седело друштво на тој тераси и зезало се, стомак благо угуран под сто, ал’ ето стигло се и до породилишта.

Кантина је одлично радила до дубоко у седамдесете. Унутра је била поприлична сала, са два избачена одељења, тзв. ловачком салом и зимском баштом. Имала је и свој џубокс, где сам као клинац често остајао без ситниша. Једно време је ту радила и основна школа, пар одељења док се не направи права зграда на другом крају улице. Ту сам први пут видео и телевизор, завирујући кроз прозор у учионицу. Током седамдесетих музику за плес истискују народњаци. Навику да ми музика стално свира стекао сам спремајући последње испите, јер се из кантине чуло “Рамо, Рамо…” по шест пута за вече. Боље своја музика коју и не морам да чујем, него то.… Nastavite sa čitanjem >>

Da vidimo šta ovaj ume

Amerika, pa to ti je. Kod njih sve mimo sveta, pa onda bude i različito. Fudbal se kod njih igra rukom, kod nas nogom. Kod njih, nemate kud nego da prijavite porez prvog dana kad zaradite neki novac, ali zato svakog petka uveče – pravac kuglana. A tamo: deset kugli umesto devet. I onda, umesto takmičara, zateknete cirkusanta. Pazi sad.

A, šta tu ima da se priča. Narator ovog filma je moj novi heroj… Open-mouthed smile