Dan je izgledao kao promašaj… a onda se uključio Sale kao neočekivana sila i spasio stvar.
Gdegod da su nas naši domaćini hteli da nas odvedu, nešto se isprečilo… Posle obilaska muzeja Hajduk Veljka, Mokranjčeve kuće i Arheološkog muzeja, trebalo je da se uputimo u jedan manastir, ali je usledio čeloklep “jao, pa tamo ne možemo da se popnemo bez džipa, a gde sada da nađemo džip”. Sledeća tačka na dnevnom redu bio je travar koji je našao lek za 3001 bolest, ali je, kakav apsurd, čovek bio bolestan tog dana pa nije mogao da nas primi. Otišli smo malo kasnije na ručak, posle kojeg je trebalo da odemo do čukunčukununuke Čučuk Stane, babe od osamdesetak godina koja je živa atrakcija jer svira u list – opet čeloklep za vreme ručka jer su zaboravili da se najave babi…
Sva sreća da smo naleteli na Sašu Filčića koji živi u Beogradu ali baš tih dana je rešio da poseti rodni kraj. Okrenuo je par brojeva telefona i svečano izjavio: “Vodim vas na susrete sela u Sikole”.
Pomenuti događaj je tradicionalna fešta koja se održava svake godine u, naravno, seoskom Domu kulture. Takmiče se dva sela, svako ima po sat vremena da pokaže najbolje od svojih veština, što obično bude jedna pozorišna predstava ispresecana folklornim kolažima. Za vreme druge predstave nekolicina muškaraca sedela je na tronošcima za niskim stolom i sve vreme nazdravljala dolivajući neku tečnost iz flaše. U redu, znam da se u televizijskim serijama obično koristi ledeni čaj kada treba simulirati viski, ali sad sam se naglas zapitao da li je to i ovde slučaj. “Misliš li da koriste pravu rakiju? Nemoguće!” reče Sale i, za vreme jedne od pauza, otrča iza bine (srpski: bekstejdž) da obavi forenzičku analizu. Vratio se ubrzo s jednom od čašica u ruci, turi mi je pod nos i nasmeja se. Pa dobro, ko će se pored toliko rakije po selima truditi da nabavlja ledeni čaj… 