Док сам био у расејаности (ака “ди ја споран”), дописивао сам се прилично редовно са осталим расејанима. Отприлике половина и даље код куће, тзв. база, а остали по Канади, Америци, Новом Зеланду а има и Дубајића (из Дубаија). Повремено су ми стизали фото извештаји о окупљањима, што се обично догађало кад неко од ових из надградње дође на одмор.
Сад се испоставило да и сам могу да присуствујем, јер сам се… Стварно, како гласи глагол супротан глаголу “расејати се”? Место окупљања, “Пахуљица” више Новог гробља у Београду. Колико сам стигао да упознам географију, то му дође Звездара.
Е, ово је нешто чега није било кад сам одлазио (или сам отишао јер нисам имао пара да знам да га је било, ко ће га знати): тзв. етно кафана, али урађена по газдином ћефу. Ова не тера некакав сељачки штимунг, него је сва скоцкана од елемената који су мање више чинили наше детињство и младост. Газда мора да је отприлике генерација, тако некакву музику и пушта.
Но, ово није фотка са тог окупљања. Пошто је ћерка становала у крају, наишли смо ту више пута – лети, зими… Па сам имао времена да зверам около, фоткам натенане. Овог пута је била прилична гужва, неко вече пред осми март 2012, и амбијент је био закрчен. Бацио сам, онако из ћефа, поглед у вис.
Ово мора да се штрикне! Употребио сам класични кафански статив (чашу) и наређао две-три. Ова ми се данас некако највише свиђа; једну другу сам обрађивао до некаквог високог контраста и, шгјз, није то ни тако лоше, ама ми се чини да сам потрефио своје тадашње расположење, а не оно што сам хтео ;).
Беше овакав виц:
– шта је то: црно, велико, тешко, има три ноге и виси окачено о таваницу у дневној соби?
– нем’ појма
– клавир
– откуд клавир виси у соби!?
– шта се тебе тиче како ја уређујем своју собу!
Ово је отприлике то – изведено је мајсторски, не види се како је причвршћено (види се, помало, на великој фотци), не љуља се, изгледа као да лебди, а види се да је старудија старина и да је неко за тим преседео пола живота. Можда су тај сто и столице гостили два-три нараштаја. Данас ту ручава, ваљда, некакав небески народ… или бар поткровни. Венац паприке и пар скија су онако, надреални додатак – но, надреализам и битефисање су се били сасвим лепо примили овде (ко још има безвезне вицеве?), те ово испада таман онолико етнички колико и све остало.
То вече смо се некако и опростили од те кафане. Не подноси кухиња гужву, одмах се осети по клопи, више то није оно, не успевају да одрже квалитет. Отишли смо још пар пута, да оверимо утисак, и јесте, то више није било оно. Добро јесте, и даље, али таквих места има онолико.
Komentari su onemogućeni.