Други дан тог боравка у Нишу неко спомену пиротски качкаваљ. Јавим се да довезем, седнемо у кола… и вратимо се таман у пет минута до поласка – цело друштво иде до Јовића винарије.
Данас ме тај обилазак нешто јако подсећа на обилазак пиваре тамо неке седамдесет пете, кад су збратимљени градови (из сваке републике по један, гле случајности) организовали сусрете, па ја као сниматељ из клуба пратио, по свом избору, баш посету пивари.
Дакле пролазак кроз погоне, технолог објашњава поступак, сви зверају около, и на крају заједнички ручак где је директор у чело софре. С неколико разлика. Под један, није супер 8мм кино камера, него канон. Чим смо изашли из катакомби (ал’ нема оних тунела испод реке, ех), извадио сам дугу цев.
(велика)
Под два, нема да један технолог прича о једној фази производње, па други о другој па онда директор о историји фирме. Све је то један човек. Под три, није битно што нема софре, човек изнео своју серију вина и сипао редом, све смо пробали. Неко је понео слане домаће грицкалице, таман легло.
Под четири, од свих облика рекламе, Јовићева прича је још некако и најприхватљивија, јер смо ионако дошли да пазаримо код њега, па нек исприча шта има. Нисам неки познавалац вина, ал’ све што је сипао је дошло тачно где треба и ја ту ништа не бих дирао. Директор пиваре се трудио да покаже како су озбиљна самоуправна фирма (иако су баш те године почели да муљају са рецептом, мењали етикету и све скупа упрскали мотку, а две трећине управе нису говориле једна с другом); Јовић је продавао вино, маниром искусног сом… оног што не знам да ли треба да има р на крају или не.
Дугу цев сам био набавио десетак дана раније, преко малих огласа, цијена ситница, јапанско сокоћало коме ни данас не знам име, знам да има цело кило живе ваге. Навој м42 а не онај канонов бајонет, ал’ већ сам имао адаптер (тј један метални прстен), и овај боравак у Нишу му је био ватрено крштење.
Светло зачудо одлично – крај августа, пржи звезда, ми под сунцобранима, около блешти бетон и неокречен малтер. Пошто дуга цев има одличан боке (у имперфекту бокех), та позадина се фино изнеутралисала и мислим да сам нашкљоцао сигурних двадесет добрих. Колега Алексић се био нацртао тачно на нишан испред мене, мислим да само његових профила има 4-5 комада.
Да ли је ово кафана? Па, скоро. Истина, нема келнера, ал’ има нешто и у томе да вам точи власник лично. И пиће је џабе, ал’ се очекује да ћеш нешто да пазариш (и пазарило се).
Досадно је било једино возачу комбија, јер је пио неку жуту газирану водицу и чекао да кренемо назад. У повратку, зачудо, сви нешто позаспали (па је и ту, током вожње, легла која добра фотка за успомену) осим госпоје, ћерке и мене, назад у шарагљама. Ваљда зато што нисмо стигли ништа да поједемо цео дан. И онда кажу да не ваља пити на празан стомак.