Стари београдски универзитети имају неке раштркане факултете, са наставом у неколико зграда на различитим крајевима града. Десило се да треба да сачекамо ћерку после неког суботњег предавања, ни мање ни више него на ћошак-два од Калемегдана.
На самој улици је била поприлична гужва, неки домаћи плаћеници су делили летке или шта већ, а да би привукли пажњу имали су и неког на штулама. Нека енвеоовска аџеенда, шта ли, није нас занимало. А ту негде треба да је сачекамо, и то тако да уочимо једни друге, да се не довикујемо мобилним (мада то обично пали, спазиш је тачно оног тренутка кад га извади из џепа).
И тако нађемо ово.
Кафић као кафић, као и стотине других кафића. Иста несуља-или-турска (или се каже нес-или-еспресо-или-продужена? слабо диваним енгрпски). Исте чаше, исте пепељаре, од оригиналности нема чак ни наводнике.
Чему онда ова фотка? Па, као што ће вам сваки некретнинац рећи, три чиниоца пресудно утичу на вредност објекта: локација, локација и локација. Ово се нашло тачно тамо где нам је требало. Врата која смо вребали се виде на фасади лево. Нема гужве. Нема никога – гужва је од угла лево и десно, у Кнез Михајловој. Ладовина (итал. la dovina). И ипак нешто локалног шмека – сам кафић је у подруму, а веце је у правој катакомби, како и доликује строгом центру старог Београда. Неочекивани плус: столице од прућа, које се некако чудно уклапају са кинеским ђубретом од сточића.
Зграда лево припада универзитету, ваљда, и фасада је пицнута, умивена, како се то већ ради са ужим центрима градова. Зграда десно изгледа да исто припада универзитету, видели смо неке сликаре како нешто петљају на горњем спрату, ал’ та није дошла на ред и по њој има живописних графита (не на овој фотци, не спада у кафану).
Фотка… па, ово је још навикавање на канона. Први пут да сам са њим изашао на пролећно сунце. Штавише, био ми је остао на прироитету експозиције, која је остала заварена на тринаестинку од претходне вечери, па сам цело преподне правио чудно размазане фотке по јарком сунцу, нисам знао да канон и то уме :). Овде сам се већ био опасуљио. Један од мојих цимера је рекао “боје почињу тек двадесетог априла”, и ево скоро четрдесет година како се увек изнова испостави да је у праву. Ово је снимљено 21.
Мало сам се двоумио да ли да ово уврстим, јер ни сам нисам начисто да ли је кафић кафана. Но, могли смо наручити и неко пиће а не само кафу, дакле јесте кафана. И јесте некаква оаза. Провели смо скоро сат у миру и тишини, скроз неочекивано, дакле заслужује белешку.
А тип на штулама? Ено га у позадини фотке, види се штогод.