Život je bio lep tih godina

Uh, al’ sam mator, jebote.

Kad sam sinoć negde na fejZbuku saznao da se ove nedelje navršava 37 godina od objavljivanja singla “Sultans of Swing“, bio sam zapanjen, jer dan kad sam prvi put čuo tu pesmu pamtim kao da je to juče bilo.

I sve slike su mi se odjednom vratile i u času premotale, kao da mi, božemeprosti, dolazi sudnji čas, pa je vreme da se pripremim za kantar duše.

Stotinu slika.

I “Veče uz radio” Nikole Karaklajića, mog prvog učitelja dobre muzike, kako priča o nekom nastavniku engleskog jezika iz severne Engleske koji se odvažio da sa bratom i prijateljima napravi rock’n’roll sastav zasnovan na gitarističkom skiffle fazonu. Ko je mogao da zna da će im samo pet godina kasnije svet biti pod nogama; tad su još uvek bili samo radiofonična muzička bombonica, slatka da slađa ne može biti. Jedne godine kupiš Stratocaster, dogodine dospeš na Top 20…

Život je bio lep tih godina.

You get a shiver in the dark
It’s raining in the park but meantime
South of the river you stop and you hold everything
A band is blowing Dixie double four time
You feel alright when you hear that music ring

I pokojni Neša koji, na moju molbu, opet i opet improvizuje Knopflerov solo iz “Sultana svinga”, negde u budžaku đačkog kampa u Stobreču tokom popodnevnog odmora, na gitari “Melodija Mengeš” koju je za dvesta soma starih kupio u Splitu par dana ranije kako bi mogao da bari Švabice. Postojala je obaveza tišine, ali Neši niko ništa nije mogao, jer njegov ćale je predavao hemiju u mojoj školi, a on je bio student i nije zarezivao dežurne nastavnike ni koliko crno ispod nokta. Uostalom, svirao je fenomenalno, mozgom.

Život je bio lep tih godina.

Well, now you step inside but you don’t see too many faces
Coming in out of rain to hear the jazz go down
Competition in other places
Oh, but the horns, they’re blowing that sound
Way on down south, way on down south London town

I prva gitara, i ona druga, i ona treća, Orfeo, koju i danas imam i na kojoj sam u prošlom životu dostigao veštinu da i sam dugo improvizujem na motive Knopflerove muzike. Bio sam u stanju sam samcat da odsviram i otpevam “Private Investigations” tako da čak i velike pričalice zaćute. Međutim, tekst pesme “Wild West End” nikad nisam naučio napamet i samo zbog toga ću morati da se latim gitare ponovo.

Život je bio lep tih godina.

You check out Guitar George he knows all the chords
Mind he’s strictly rhythm he doesn’t want to make it cry or sing
Left-handed old guitar is all he can afford
When he gets up under the lights to play his thing

I Rustyjev telegram iz Dugog Sela, tog aprilskog dana 1983, da Dire Straits dolazi u Zagreb u julu, te da javim koliko ulaznica da kupi za ekipu iz Kikinde. A ja taman došao iz škole, gde sam upravo saznao da sam odabran da putujem u Norvešku početkom jula, na mesec dana. Ovoliko je falilo da otkažem put i odem u Zagreb na koncert. U tom slučaju ne bih imao Orfeja.

Život je bio lep tih godina.

And Harry doesn’t mind if he doesn’t make the scene
He’s got a daytime job, he’s doing alright
He can play the honky tonk like anything
Saving it up for Friday night
With the Sultans, with the Sultans of Swing

I beda SMB uniforme, negde u dolini reke Bosne, 10. i 11. maja 1985, kada sam zbog posranog takozvanog duga domovini (koje više nema) propustio oba koncerta Dire Straitsa u Beogradu, koji je tog petka bio centar sveta za rock’n’roll, jer je dugo očekivani, novi album Dire Straita Brothers in Arms objavljen baš u Beogradu tri dana pre nego u Londonu, pa su piloti i stjuardese, verovatno tad i nikad više, nosili novo izdanje iz Beograda u London, a ne obrnuto, kao obično. I da ne zaboravimo da je taj album objavljen kao prvi album rock muzike na CD-u (i to kao DDD). I sve to u znak zahvalnosti što je Dire Straits dva meseca pripremao svetsku turneju u Dubrovniku, plaćajući troškove tog boravka sa pet koncerata u Jugoslaviji (taman za usviravanje): dva koncerta u Beogradu i po jedan u Splitu (taj je bio prvi, 25. aprila), Sarajevu i Zagrebu.

Život je bio lep tih godina.

And a crowd of young boys, they’re fooling around in the corner
Drunk and dressed in their best brown baggies
and their platform soles
They don’t give a damn about any trumpet playing band
It ain’t what they call rock and roll
And the Sultans, yeah, the Sultans, they play Creole, Creole

I spektakl samo dva meseca kasnije, kada su Dire Straits izašli na scenu stadiona Wembley pred dve milijarde gledalaca prenosa koncerta Live Aid – minus jedan, jer bio sam dežurni u svojoj jedinici i morao sam tačno tada da postrojavam mladu vojsku da je vodim na večeru. Ne bih to radio, nego je dežurni bio sadista koji nam je pre povečerja oduzeo sve tranzistore da ne bismo ni na radiju slušali koncert.

Život je bio lep tih godina. Za svakog osim za vojsku.

And then the man, he steps right up to the microphone
And says at last just as the time bell rings
“Goodnight, now it’s time to go home.”

I saznanje da predugo odlagani i bez iznenađenja slabi album On Every Street (1991) predstavlja labudovu pesmu grupe. Bio je to jasan i očigledan znak da mi se nije posrećilo da Dire Straits ikada vidim uživo. A ko zna, možda sam baš tad uspostavo neku vrstu kredita da jednom, kasnije u životu, nadoknadim svoju želju uspesima u pohađanju koncerata nekih drugih vanserijskih muzičara.

And he makes it fast with one more thing,
“We are the Sultans, we are the Sultans of Swing.”

Ipak, život je bio lep tih godina.