Ој, кафано: Џакарта

Код нас постоји традиција да нека места имају своја имена, јача од званичних. Пола Новог Београда не зна из прве где је Генексова кула, али сви знају где су Два Идиота. Чак су и месне заједнице имале своја имена независна од народних хероја – овде нико није знао где је МЗ “Раде Кончар”, боље питајте за Малу Америку.

Ова кафана је једно од таквих места. Ваљда се увек звала “Тошин бунар” по улици у којој се налази, ко ће то знати. Међутим, пошто се налази у непосредној близини Студентског града, где је живело и доста студената из несврстаних земаља, залепио се назив Џакарта.

Ту сам можда навратио понекад док је отац студирао (ванредно и полако), да се нађемо са неким његовим колегом да размене скрипта и белешке – можда, не сећам се. Трг ми је, међутим, однекуд познат, био сам ту негде. Јачином од 0,45 дежавија.

У новије време сам ту навраћао неколико пута, откако ћерка станује у крају. Већ смо одустали од покушаја да међу сплавовима око хотела “Југославија” нађемо место са пристојном клопом, све нешто фенси шменси, скупо и фотогенично а не изазива жељу да се поново посети. На крају испадне “онда… Џакарта?”.

Згодно је и што је некако успут кад се долази са аеродрома, нема сто семафора док се дође до ње, и паркирање није проблем (што иначе уме да буде, по Београду).

Овог пута се заломило фино облачно време а без изгледа на кишу, без превише контраста па онда могу после да угађам атмосферу у Светлокомори. Душу дало да се седи напољу без презнојавања. Ознојала се, ипак, чаша. Ладан Ердингер.

Избегавам та пива у моди, јер су углавном англосаксонска – шта они уопште знају о пиву – али ово је нешто немачко, и није филтрирано ни пастеризовано. Пошто сам возио, нисам га пробао тада, али нашло се после у дућану, и уопште није лоше, штавише.

Те приче о томе како се сипа, то је позориште за госте, што је уосталом и успело – наручила се и друга тура, ваљда само зато да могу натенане да снимим ово. Келнер је озбиљно схватио свој (глумачки) посао. И, приде, неколико столова даље је било неколико Африканаца, колико да се одржи традиција.

Што је отприлике и ваљан крај ове кафанске серије. Из ње је отпало још толико фотки, пре свега оних снимљених о истом трошку кад и ове објављене. Кад крене, иде, и ако снимим пет добрих, ипак се ту изабере само једна. Невероватно али има и неколико баш добрих, за које немам ваљану причу, например разне птичице које клопају шта им гости баце (Вашингтон, Крагујевац)… Или би прича била лоша, има фотогеничних кафана (нарочито ти сплавови) где би се прича свела на то да гунђам и препричавам њихов списак ситних, па и прљавих трикова за извлачење пара. Поврх свега, има бар један случај да је фотка већ била.

Ову серију нећу настављати. И даље ћу носити фоткалицу са собом, али не да фоткам да бих писао, то више не би било то. Критичар фотогеничности кафана је можда занимање које би требало измислити (или сам га управо измислио, а неко ће већ наћи начина да на томе згрне паре), али нећу то да будем. Ако шкљоцнем коју, шкљоцнућу је за себе, без плана.