Budućnost je zanimljivija od prošlosti

Ovim rečima, izrečenim novembra 2014, Robert Plant je stavio tačku na skoro dve godine otvorenu ponudu Richarda Bransona da se Led Zeppelin okupi još jednom, izvede 35 koncerata po svetu u izvršnoj produkciji Bransonove kompanije Virgin Group, a da za to dobije novčanu kompenzaciju u iznosu od tričavih 800 miliona američkih dolara. Sećam se da je Jimmy Page izrekao nešto što je bilo na granici da se okvalifikuje kao nimalo džentlmenski, a što bi se na kolokvijalni srpski lako prevelo kao “ko ga jebe: kad neće, ne mora, ja ga više nikad neću pitati”.

Da ne poveruješ, ali na čas je izgledalo kao da je Džimiju bilo stalo do tog novca, a ne do prohteva za ulaznicama koje nisu zabeležene nikad pre u istoriji. Jer, za onaj nastup 2007. godine, kada je u prodaju pušteno 12.000 ulaznica, neposredna potražnja je iznosila oko petnaest miliona upita. Takođe, petocifrene ponude na crnom tržištu za ulaznicu za neki veliki koncert nikada pre nisu bile zabeležene, kao tom prilikom. Upravo zbog tog slučaja, koncertne agencije su uvele praksu emitovanja ulaznica koje važe uz legitimaciju, ali to je neka druga priča.

Da su razmišljali pametnije, ni Branson ni Page ne bi ni pokušavali da se obrate Plantu, pogotovo sa tako nepristojnom ponudom. Jer, očigledno su zaboravili da je taj čovek parkirao ideju o klasičnom Led Zeppelinu već na svom prvom solo albumu, na kojem je zatečena muzika koja je bila sve, ali ništa nalik najvećoj rok grupi koja je ikada svirala. Recimo, ovako nešto.… Nastavite sa čitanjem >>