Nema pravde na ovom svetu: nekome gusle Vidovdanom, nekome utovar nedeljom. Pa kako nam bude.
Kao i svake godine u ovo doba medije zatrpaju razne (ne)proverene informacija oko prijemnog ispita za srednje škole. Glupi statistički podaci da je više slobodnih mesta po srednjim školama nego (potencijalnih) budućih srednjoškolaca nikome ništa ne znače. Zar nije cilj svima da upišu informatiku ili nešto u vezi s tim, jer silne reklame nas obaveštavaju da je tu silna lova, da su ogromne plate i da će deca da reše mamine i tatine finansijske probleme. Kad već ne mogu svi da budu budući novaki.
Nadležno ministarstvo je presrećno što ove godine nije bilo nekih skandala, pa je moglo da komentariše težinu lakoću zadataka. Uz naznaku da je matematika bila najteža. Pošto smo imali prilike da vidimo test iz matematike, a uz informaciju da su svi đaci dobili iste testove, ostaje nam da se zapitamo koliko su stvarno bili laki ostali testovi. Jer ako je ono bilo najteže, onda…
Neki koji gledaju malo dalje u budućnost od ovih koji bi da se skrpe do sledećih izbora pitaju se šta je cilj ovako lakog testa. Ako želimo da se zavaramo kako smo pametna nacija, onda nam ovakav test i nije preko potreban. Zavaravamo se odavno i iskusno. Samo je problem to što takvo nasleđe ostavljamo i svojoj deci. Samoprecenjeni olako će shvatiti dalje školovanje, a kad dođe do prvih problema sa ocenama, rešavaće ih na načine koje vide na televizijama. Nastavnik koji prođe samo sa sprejom na šajbi može da se podiči da je dobro i prošao.
U međuvremenu je picousti forsirao domaće medije (mada i nije morao mnogo) da uživo prenose konferenciju na kojoj će tonom kojim najavljuje nove poplave pričati kako je radio svoj posao. A komentarima i zgražavanjima na pojedine vesti skretati pažnju sa nekih drugih vesti, koje govore da nismo priznali Kosovo kao nezavisnu državu, ali smo im dozvolili da imaju svoj međunarodni pozivni telefonski broj. Kao i onomad što ih nismo priznali kao nezavisnu državu, ali ćemo na sledećim kvalifikacijama za neko nogometno prvenstvo da ih pobedimo na domaćem terenu.
A roditelji su ionako srećni što su im deca prošla testove na završnom ispitu, pa će lakše da progutaju poskupljenje struje i sve posledice toga. Zvukove iz praznog stomaka smo odavno naučili da ignorišemo.
Milorad je trebalo da ode na razgovor za novi posao. Nariktao sat da ga probudi ujutro, brzo se istuširao, obrijao, strpao nešto u usta i kolima krenuo na razgovor za posao. Kad je konačno stigao, nije mogao nigde da pronađe mesto za parkiranje. Vozi se on tako okolo, ali mesta nigde. Konačno nakon nekog vremena traženja odluči on da se pomoli Bogu:
– Bože, ako mi pronađeš mesto za parkiranje, obećavam da ću svake nedelje ići u crkvu i nikad više neću lagati.
Minut kasnije pronađe Milorad mesto za parkiranje i kaže:
– Ah, Bože! Nema veze, pronašao sam jedno mesto.
Pozoveš ovlašćenog, registrovanog, pelcovanog i podobnog procenitelja da odradi posao po kojem je i dobio naziv struke. Ovaj pogleda levo-desno i zatraži stolicu da sedne, a ti mu daš najbolju koju imaš (jer da bi on tebi sačuvao glavu, ti njemu moraš da čuvaš dupe).
Eto odma’ otvorenog laptopa sa nekim čudnim tabelama, pa se tu upisuju brojevi, prepisuju neki izveštaji, mrdne gore-dole po ekranu, prozbori neka reč preko mobilnog i na kraju samo čuješ “Eureka!”. Pa, dobro, ako ne valja računovodstvena procena preduzeća, to ne može da bude ništa drugo do neka greška u softveru. Možda nekome 528.626,138 evra deluje malo, ali to je skoro 65 miliona dinara po sadašnjem plivajućem kursu, a za te pare se mogu isplatiti čak cele dve mesečne plata za sve zaposlene. Ako se dobrovoljno stisnu i odreknu prekovremenog rada, možda budu i tri plate.
Da li će se neko pobuniti na ideju da se Studio B proda? Osim možda ponekog zaposlenog, koji je mogao da iskoristi opremu i/ili prostor i nešto istezgari, znajući da će to kod privatnika teže ići. I da li će se pojaviti neki taksista da otkupi poslovni prostor i napravi konkurenciju Uber-u, računajući da će povrat investicije dobiti već na osnovu iznajmljivanja dela nekretnine i zatečenih osnovnih sredstava, a za procenu će da unajmi proverenog (a ne podobnog) procenitelja.
A koji procenitelj bi umeo da proceni vrednost raznih snimljenih radio i TV emisija koje su nekad nekome značile. I sad nekome nešto znače, a taj neko nije novi vlasnik. I kada saznamo da više nećemo čuti snimljene originalne reči “Beograde, dobro jutro”, makar u jalovim emisijama bez forme i suštine, jer je bitima na diskovima promenjena vrednost, a magnetne trake završile na deponiji, samo ćemo reći “Jebiga”. Jer ti diskovi se mogu i pametnije iskoristiti, a trake samo zauzimaju mesta. Uostalom, procenitelj je rekao da je sve to davno amortizovano po stopi od 10% godišnje.
Ulazi Leskovčanin u kupe. Čim je seo, postavi maramu u krilo, istrese čvarke i krene da krka. Ne prođe mnogo, u kupe uđe neka devojka u dopičnjaku i sedne preko puta njega. Kad evo Leskovčanina sa (skoro) punim ustima:
– Devojcče, becči ti se picče!
A ona odgovara:
– A šta se tebe tiče moje piče?
– Neme se, devojcče, ticče tvoje picče, nego mi na misška uticče, pa mi cčvarci razmicče!
Nego, ako vam je stalo da upoznate i neke krajeve u koje se ređe zalazi (ti krajevi su na moru, ali da sad ne objašnjavamo ili, još gore, ulazimo u diskusiju), možda je zanimljivo da pročitate skorašnje iskustvo jednog momka iz Hrvatske sa društvom po Crnoj Gori (oca li mu je*bem, ala piše, što bi rekli đetići):
Tu Danilo kaže nešto nerazumljivo progutano smijanjem i totalno se otkači od smijeha na što svi u bircu proplaču, a on ohrabren hvata zrak i viče:
– Je takoOOoo da je ovoOOo najbolji vic koji ste čuli?
Naravno, svi dižemo palac gore, gledamo se, sliježemo ramenima i nabijamo si trbušnjake od smijeha.
Kako završava vic? Koga briga!
Ono jes’ vala! Ko se još obogatio što je saznao kraj vica!
Jedan od penzionisanih nastavnika matematike, koji je držao privatne časove jednom osmaku, pripremajući ga za završni test, vratio je roditeljima pola novca koji je dobio za te časove.
Kada je video zadatke na testu izjavio je da detetu časovi nisu ni bili potrebni.
Studentski doručak sa jajima: otvoriš frižider, počešeš jaja, zatvoriš frižider.
“Zdrav duh u zdravom telu” nije pravi izdanak škole lošeg prevoda, jer se nije kačio za prva značenja reči umesto onih koje je pesnik imao na umu, nije ignorisao frazu pa je prevodio reč po reč. Ne, ovo je militaristička smicalica, da se topovsko meso ubedi da će telogradnjom doći do nekakvog zena.
Original je glasio “u zdravom telu se zdrav duh najbolje oseća”, što baš nije isto.
A jedan od heroja poslednjeg holivudskog talasa vrednog pažnje pokazuje da se dobro oseća i u svom benastom duhu, iako ga godine već sustižu. Preporučujemo za čitanje nešto što je najbliže intervjuu, ali da baš i ne bude intervju. Jack Nicholson – What I’ve learned.
Mrzim savete, osim ako ih dajem.
Mrzim da dajem savete, jer ljudi ne žele da ih prime.
Čovek je car. Možda čak i veći u stvarnom životu nego na filmu. Ako vam čitanje sadržaja na engleskom jeziku ne pravi problem, pročitajte taj tekst.
Kaže Cetinjanin Budvanki:
– Prelijepo si građena!
– To mi je od plivanja – odgovori ona.
– A mogla si i glavu pokvasit’…
Ako ne znate gde ćete na letovanje, vašoj pažnji preporučujemo izbor između 29 lokacija koje izgledaju kao da nisu sa naše planete. Pa, birajte do mile volje, svejedno je. 😉
Uspeli smo da pronađemo čak nekoliko osoba koje su lično overile čak jendo mesto od ovih (jeste, Pamukkale). ako je neko od vas posetio bar dva mesta sa ovog spiska, neka namse javi. Nećemo mu ništa.
U međuvremenu, pitanje za vas: odakle vam je poznato ovo mesto? Vreme: sad!
Jedan od mogućih scenarija letovanja u Srbiji je vozikanje tamo-amo po skrivenim kutcima domovine. To podrazumeva silazak sa auto-puta i magistralnih pravaca. A to, opet, podrazumeva da imate pouzdano vozilo i srce za vožnju po mestima koja nisu baš prilagođena lagodnoj vožnji.
Ne zaboravite da rešenje uvek postoji. Pa taman popucaše karteri na dva vozila. Važno je samo da ne sretnete šumsku vilu s Radan planine.
Važno je blagovremeno regulisati finansijske obaveze. Sve ostalo je manje-više nebitno.
Nedeljski ručak može da se izvede u sto varijanti. Za neke od nas, koji provodimo radne dane zavareni za stolicu i svake dve-tri godine kupujemo nove tastature jer su stare počele da stvaraju žuljeve, nedelja je dan koji se počesto provodi na bašti. A tamo… radni seljački ručak.
Kako ga već zamišljamo. Sa sve skrnavim & nikakvim escajgom od Kineza, tanjirom prošvercovanim iz Rumunije još sedamdesetih, i nekom preteklom marksističkom brošurom kao podmetačem za tiganj. Zato je sve ostalo pravo. Prijatan nedeljski ručak vam želimo.