Једна од пре: зелено светло

Како то већ бива, испада да смо апсолвирали стаари Београд и прешли на онај новији, јер се ћерка тамо преселила. Сад и не шврљамо толико по крају, већ знамо где је шта, али испочетка је било да се набавља час ово час оно.

Кад кренемо у набавку, то обично бива тако да моје даме уђу у дућан, а ја останем напољу, припалим и зверам около. И налазим свакакве амбијенте. На овом месту сам штрикнуо бар четири за овде (а и за понети), а од тога, методом научне насумице (научио сам се томе), ова.

eos_3119620140517_14_36_28

(велика)

Место је… бемлига, можда бих и успео поново да га нађем. Негде у околини новог Меркуратора (како би рекла моја баба), отприлике. На улазу у пролаз (бгд. пасаж) је само реклама за мењачницу у авлији, напољу има неколико тезги са одећом, торбама, кајишевима и којечим. Мај је месец али је још увек хладно после кише (оне поплавне), носе се јакне. Светло онако, облачно и шмрљаво.

Нови Београд је испрва био велика спаваоница, јер су практично све зградурине биле стамбене, уз понеку трговину, ресторан и остало. Но, свака ципела жуља док жуља, а ако баш није скроз од пластике, разгазиће се. Тако је и ова архитектура, од чистог органског натур бетона (тзв. брутализам, о коме смо већ) дочекала да у њој одрасте већ друга генерација и напуни је собом. И почне да ствара амбијенте. И тај бетон, који није нешто весело изгледао ни кад је био нов, а сад како је почео да пуца, круни се и стиче мрље од рђе и чађи изгледа баш усрано – некако не изгледа више тако лоше.

На суседним снимцима се виде: двадесетак штафелаја без слика и сликара, ваљда неки столар прави и продаје. Неко носи плочу од некаквог стола. Голубови налазе нешто да кљуцају.

Неко је замислио да на овом месту треба имати те кугле за расвету. Ко зна, можда су и потрајале. Ова једна што је преостала изгледа да је преживела доста, чак више нисам сигуран да ли је сијалица унутра од тих старих неонки што су светлеле зелењичаво, или су се то запатиле алге, које су онда голубови мало изгребали и заузврат нађубрили.

Власник кафића је зато ударио у црвено, и стубове и заслоне, што се фино одражава на околни бетон. Можда је све ово изгледало још веселије десетак дана касније, кад су кише прошле и неочекивано лепо време за ово доба године измамило бројне шетаче (надам се да сам погодио све речи и редослед им), но за суморан облачни дан и ово је пријало.

Епилог: пола сата касније смо се скували, грануло сунце све у шеснаест а ми у зимским јакнама, и цео тај сентимент бетонске оазе је пао у воду.

Komentari su onemogueni.