Једна од пре: ситно сецкано за патке

Током оне кафанске серије фотака некако сам избегао сплавове… јер сам имао лоше искуство са њима – није толико скупље колико је горе и колико се осећа да је газда наручио атмосферу и поштено платио, да су особљу прописана правила. Зна се од чега се пита не прави, мада је и ту било добрих снимака. У ствари, занимљивије је око сплавова него на њима.

Јер сви ти градови на води су згодни за фоткање, тешко је објективу да одоли тим одразима. Имао сам среће да сам добрих десет година радио на местима где се река види кроз прозор, или макар на пљуцомет од улаза, лепо је то.

Невоља је што су ти сплавови тако начичкани, што ту има толико тога на то мало обале. И кад ухватим призор, у њему има превише тога. Например овако.

eos_3565120150214_15_00_42-2

Није доста лоше, а? Међутим…

eos_3565120150214_15_00_42-3

 

А могло би и овако некако да се то сложи, а?

eos_3565120150214_15_00_42-4Истина, није баш “пресветли царе, седам једним ударцем” него само три, али ни то није мало.

Јер, кад сам отворио тај снимак у Светлокомори, нашао сам се у небраном грожђу. Кроз тражило сам, док сам нишанио, видео само патке и воду; сад сам видео колико ту има свега, и како нема неке тачке за коју би око посматрача могло да се ухвати. И мени самом су врлудале очи док сам тражио изрез.

Ко тражи, нађе. Само што не мора да значи да ће да нађе оно што је тражио, него шта већ нађе. Тражио сам изрез, нашао сам их онолико. Задржао сам се на три, јер сам негде на четвртом одустао од даље игре. Доста је и оволико.

Примећујем како техника технологија доста утиче на фоткање. Испрва, кад сам био клинац, тражило се јако сунце или уопште доста светла, јер су филмови били нискоосетљиви, фотографи који су их развијали нису терали контраст, и шансе да нешто снимљено у сенци или соби видите на папиру су биле доста танке – фотограф би то прескочио, неуспео снимак, јебига.

После су се појавили осетљивији филмови, рецепти за јаче развијаче, из Илфорда ХП5 се извлачило додатних 6 или 9 ДИНа (у данашњим мерама, ИСО фактор се множио са 4 или 8), што је извлачило лудачке слике снимљене ноћу у бусу или портрете уз светлост једне шибице, али је било ужасно тврдо за фоткање по сунцу. Па се сунце избегавало.

Са садашњом батеријом (дакле фотка у сировом формату плус Светлокомора) може то све, и полумрак и сенка и соба и противсветло и сунце у потиљак. Ово је снимљено 14. фебруара, неочекивано лепо време итд, у 15:00 (али стварно, нико никог није слао тамо), при пуном сунцу. И да се не заваравамо, није сунце ништа слабије преко зиме – чак нам је тада и нешто мало ближе него лети – само га краће видимо.

Е, да: велика, велика и велика.