Prestonica

Priču o Spartaku, vođi pobune robova u antičkom Rimu, sam odgledao u sinemaskopu još kao malo dete. Bila je to epska drama sa slavnim glumcima u kojoj briljira Kirk Douglas u naslovnoj ulozi. I još poneki velikani, poput Laurencea Oliviera, Tonyja Curtisa, Petera Ustinova… Malo ljudi zna da je film režirao genijalni Stanley Kubrick, pa je odmah jasno sa kakvom je pedanterijom odrađen.

Ako ne računamo časove iz istorije, Spartak i ja smo se ponovo sreli deceniju kasnije, kada sam u lokalnom dućanu Jugotona video ploču meni nepoznate grupe Triumvirat.

Crni omot sa fotografijom belog miša zatvorenog u sijalici, nemačka imena muzičara… Načuo sam da Nemci mnogo duvaju, za neki njihov krautrock, pokušavao da slušam prve albume grupe Tangerine Dream… Nije mi se svidelo.

Biti dobar sa kasapinom je preduslov da pojedeš dobar ručak, a ako si muzički kolekcionar, moraš biti dobar sa prodavcem ploča. Kao i mnogo puta do tada, Rale mi je rekao:

– Nosi ploču, pa ako ti se ne svidi, vrati je.

The Capital of Power otvara album Spartacus (1975) i sve mi je odmah bilo jasno – ovaj Nemac se naslušao The Nice/ELP. No, kako album odmiče, primećujem da tu ima, normalno, i pomalo Ricka Wakemana u soliranju na Moogu. I da mi se ploča dopada, onako, na prvu loptu. Posle nekoliko slušanja, već je bilo jasno da Triumvirat nije bezlični muzički klon ELP-a, da je Jurgen Fritz sjajan klavijaturista i još bolji kompozitor, da je ritam sekcija ubitačna, a pevanje na engleskom nema nemački akcenat.

Ploču nisam vratio.

Prošle su skoro tri decenije, a da nisam ni pomislio na Triumvirat. Sve dok mi neki Francuz nije poslao paket sa albumima koje je on voleo. A u njemu su bila i dva albuma koja su izašla pre Spartacusa. Na moje iznenađenje, Mediterranean Tales (1972) & llusions on a Double Dimple (1974) su možda i za nijansu bolji.

Kada imaš dobre uzore, nekada uspeš da ih dosegneš.