Gluposti na poslu. Gluposti, još veće, u vestima. Gluposti oko tebe. Ljudi praznih lica. Nema ideja. Nema glasova. Vazduh je stao. Vreo dan. Svega ti je dosta.
Pogled ti padne niz dugu ulicu. A nad tačkom nedogleda oblačić. Nisi siguran da li ulica skreće ka njemu ili se to vreli vazduh poigrava sa tobom.
Ne govoriš ništa. Sedaš za volan. Otvaraš sve prozore. Okrećeš kontakt-ključ. Ubacuješ u brzinu. Pritiskaš pedalu gasa. Vreli vazduh ti udara u lice. Izlaziš iz grada. Pritiskaš tu pedalu još jače.
Nešto nedostaje.
Ah, da.
Pritiskaš dugme na CD plejeru. Pojačavaš.
Da, to je to.
Puštaš tu pesmu ponovo. Pa još jednom. Programiraš pesmu da ide u krug.
Želiš da podigneš stakla, da uključiš klima-uređaj, ali ne činiš to. Muzika se stopila sa udarima vetra u tvojim ušima i zviždanjem točkova po putu.
Osećaš da se odnekle u tebe vraća snaga za koju si mislio da ju je vrelina letnjeg dana iscrpila. Čuješ samog sebe kako vičeš, ali to zvuči kao da viče neko drugi. Pomisliš na to kako je asfalt suviše vreo za 160 km/h u gumama i podižeš nogu sa papučice gasa. Izbacuješ iz brzine i puštaš auto da klizi praznim putem sledeća dva kilometra, dok se ne zaustavi sam od sebe tik ispred tog sela.
Osećaš se kao da si se trgao iz sna. Na trenutak ti nije jasno otkuda tu. Okrećeš ogledalo retrovizora ka sebi. Odatle te posmatraju oči deset godina starije od tebe. Iz nekog razloga, to ti je beskrajno smešno. Ali, ne smeješ se.
Okrećeš kući. Voziš polako, tek toliko da pobudiš vreli vetar u kosi.
Sa CD plejera dopire ljuta muzika Jeffa Becka. I odjednom sve ponovo dobija smisao. Čak i ovaj prokleto vreli dan.
Komentari su onemogućeni.