Ko poklopa popu bob?
Ili je, može biti, neko ili nešto popu poklopalo pamet? Uglavnom, otme nam se tu i tamo poneki pogled u vesti, pa nakon što savladamo prvi talas gađenja, a zatim izdržimo onaj drugi talas u kojem dominira jeza samokritičkog posipanja pepelom, ostanemo zatečeni kao da nam je prvi put, a nije, bujicama gluposti na svim nivoima svesti i nesvesti.
Uglavnom, tamo neki prota koji je zadužen za upravljanje Sabornom crkvom u Beogradu, onom koja je predmet najvećeg interesovanja ne baš malog broja stranih turista koji dolaze u Beograd leti, odlučio je da svima onima koji nisu vernici u aktivnoj nameri ulaska u crkvu zarad obraćanja Svevišnjem naplaćuje ulaz u crkvu u iznosu od jednog evra. Na negodovanje nekih koji su stupili u kontakt sa njim u nameri utvrđivanja istinitosti te sramotne vesti, krele je naglasio kako je to uobičajena praksa u svetu, vešto stavljajući sebi stopalo u usta tom izjavom. Usput je brže-bolje izmrsomudio nešto o tome da se naplaćuje samo organizovanim grupama (i time aftamacki zabio još jedan autogol) i nizom verbalnih manevara u nastavku potvrdio da smo mi kao narod, sami sebi najveća kazna.
Nama je, pak, bilo naročito uvredljivo to što među nama ima i onih koji su za svog putničkog staža posetili već desetinu-dve država i pritom zavirivali u razne crkve i bogomolje. I nikad niko, ama ni jedan jedini put, čak ni u građevinama sakralne prirode kroz koja dnevno prođe po više hiljada ljudi, nije naplaćivao ulaz. Otkad je sveta i veka, u bogomoljama postoje kutije u koje posetilac ubaci dobrovoljni prilog u iznosu koji sam nađe za shodno da odredi – ili ne učini to ako ne želi. E sad, uvredljivi deo je u tome što nama više nije jasno da li smo mi to šugavi, gubavi ili je nešto drugo posredi, pa niko nije hteo da nam priđe i udari rampu na ulazu. Čudna vremena, baš čudna.
O onima koji su ovu budalaštinu pokušali da izmanevrišu svakodnevnom jadikovkom o neplaćanju PDV, strogo pazeći da tom prilikom slučajno ne pomene i neke rezidente Kneževine Monako, drugi put ćemo raspravljati.
U međuvremenu, sistem vrednosti u društvu je već čvrsto vaspostavljen tako da se naopako više ne može prepoznati. Slučaj je hteo da tek u subotu uveče čujemo kako je u emisiji televizijskih vesti na jednom od kanala sa nacionalnom frekvencijom, tonom kao da je neko sad stvarno preterao (ali ćemo velikodušno oprostiti), između dve tralala vesti bez značenja, a sa kašnjenjem od tri dana, pročitano kako je četvoro mladih matematičara iz Beograda i Niša postiglo visok uspeh na takmičenju na Tajlandu. Uvežbano lakim tonom profesionalnog spikera, voditeljka je pročitala imena tih srednjoškolaca i nazive njihovih škola – i to je bilo to. Ni fotografije, a kamoli video-zapisa sa dočeka na aerodromu, a kamoli obećanja o javnoj pohvali, a tek kamoli informacije da je reč o najprestižnijem takmičenju matematičara na svetu, gde ne postoje rang liste, već su pobednici svi koji steknu maksimum poena, koliko god ih bilo – jer to je jedino fer nagrađivanje kada je o matematici reč. No, oni su dobil išta su dobili, evo vest, bravo i tako dalje, a sad razlaz.
Uostalom, ko ih jebe kad nisu sportisti! Je li tako? Tako je…
Sada će se pokazati koliko je efikasno projektovan sistem školstva u Srbiji: ova deca su sada obeležena za sutra za njih se već sad spremaju dobro plaćeni poslovi u Americi, jednom kad završe fakultete koje još nisu ni upisali. Drugog rešenja za njih nema ni iz sopstvenog ugla, jer jedina alternativa je neka istrcana demagogija na temu patriotizma i svetle budućnosti.
Jer jedina svetla budućnost na Balkanu su oči koje svetle od velike količine pojedenog radioaktivnog krompira. Taj krompir će, naravno, biti iz Ukrajine, jer mi više ni krompir nećemo umeti da odgajimo, a kamoli stručnjake koji će ovde biti dobro plaćeni za svoj rad.
Sadržaj za čitanje, upražnjavanje slobodnog vremena i, ako ste konačno došli do tačke u kojoj ste prosvetljeni do te mere da nam nećete zameriti što vas pozivamo na akt mišljenja svojom glavom, za razmišljanje: traktat o čoveku koji je poginuo više puta nego Bata Kameni, a iz tastature Draže Petrovića.
Ali se premijer, u inat svima, poput onog Stanislava iz “Radovana Trećeg” koji je skočio sa 13. sprata i vratio gore samo da bi besno pitao ukućane: “Ko je viknuo: šta vidiš čiča!?”, uvek ponovo pojavi, jer deluje po svetosavskom principu: “Ko tebe kamenom, ti njega konferencijom za štampu”. Ili: “Ko tebe kamenom, ti njega Dnevnikom”.
Pa ti de!
Mi se ovde u foto sekciji ubismo od objašnjavanja raznih tehnika, i kakvih problema tu ima i kako nam nekad uspe da ih rešimo, a nekad i ne. Za to vreme, nauka i tehnika nezadrživo srljaju napred (samo da nam je znati na koju su to stranu okrenuti i gde je to njima napred). Evo, mi tu krpimo fotke u panorame, sitan vezak vezemo, i dok smo to uvežbali, ispalo je da to danas svaki telefon ume. I ne da ume, nego postiže rezultate o kojima možemo samo da snevamo.
Uđe Mujo u banku i traži da mu isplate ček na 200 evra.
Službenik pripremi pare, pruži mu formular:
– Potpišite ovde…
– A, neću ti ja ništa potpisivati!
– Kako?! Ali, bez potpisa nema isplate…
– Ne mere, je li? Odo’ onda ja u drugu banku.
Pređe ti Mujo preko puta u drugu banku.
– Dajte mi 200 evra.
– Evo, potpišite ovde…
– Neću ti ja ništa potpisivati, bolan! Babo rek’o da ništa ne potpisujem!
– ?! … Izvinite, a jeste li vi Bosanac?
– Jašta, bolan!
Službenik mirno izvadi veliki gumeni čekić iz niše ispod šaltera i iz sve snage mazne Muju po glavi:
– POTPIŠI OVDE, JEBO TE OTAC BLESAVI DA TE JEBO!!!
Potpiše Mujo.
– Izvolite: 50, 100, 150, 200. Hvala vam što ste ukazali poverenje našoj banci. Dođite nam opet.
Izađe Mujo i na ulici sretne službenika iz prve banke.
– I? Jesi li dobio pare?
– Jašta!
– Bez potpisa?
– Jok, bolan! Potpis’o!
– Pa, što nisi kod mene potpisao?!
– E, ovaj mi je bolje objasnio.
Dobro je poznavati neka pravila iz sveta slikarstva i fotografije. Na primer, kako da iskoristite moć perspektive. Mala privreda dolazi tek iza toga.
Sedi Crnogorac u hladovini i delje pivo. Nešto niže pod bregom, njegova žena kleknula pored potoka i pere veš.
Posle nekog vremena, sa neke stene koja je bila poviše obale potoka, odvali se neki kamen, poskoči padajući niz liticu, pa na kraju mazne ženu pravo po glavi i ubije je na licu mesta.
Gleda Crnogorac u to, dokusuri pivo, zapali cigaretu, pogleda u daljinu i kaže:
– E, oca li mu jebem očinjeg! Ovo mi je već treća veš mašina koja mi je na ovijem potoku stradala od kamenca!
Pazite kako se izražavate.
Suština pasijansa bi vam rado objasnila značenje žargonski korišćene reči moonshine. Ono, sećamo se maglovito da smo to i pokušavali u nekim prigodama, ali sećamo se i toga da je kontekst je bio bitno drugačiji od ovog. Elem, verujte nam na reč, i evo sada pred vama kovertiramo potez: država će vas to značenje naučiti mnogo bolje nego što bismo mi to mogli, jer po svemu sudeći, uskoro će mnogi od vas nas postati moonshiners.
Uglavnom, hiljadugodišnja praksa pečenja rakije, koja je do dana današnjeg pretekla kao definitivno najomiljenija folklorna praksa srpskog naroda, u nepojmljivom konsenzusu koji bi možda mogao da bude dostignut još samo u Narodnoj Demokratskoj Republici Koreji, uskoro će biti podvrgnuta sudu onih posra… generičkih vrednosti Europske unije, gde [jedan glasan što neće] ima da siluje u mozak [stotinu tihih što hoće].
Ove zamlate što nam vode državu odlučile su, kad već ne umeju da pomere put za 100 metara levo, da pomere princip pečenja domaće rakije, pod petparačkim izgovorom zavođenja reda u proizvodnju, pogotovo kvantitet i kvalitet žestokih alkoholnih pića. Ne bi bilo teško pretpostaviti da osoba koja piše taj zakon (tj. koja lokalizuje neki posrani zakon iz Europe na srpski) nema blagog pojma o tome koliko je trivijalna domaća prepečenica kvalitetnija i, uostalom, zdravija od svakog uvoznog smrdeža na koji pokušavaju da naviknu radne ljude, građane, seljake, đake, studente i poštenu inteligenciju.
A kako znamo da ovaj zakon priprema neznalica? Tako što se u komentarima već koriste termini poput “višak rakije”, “smanjenje troškova proizvodnje” i još neki drugi čiji su autori rekli doviđenja i tradiciji i zdravoj pameti.
Javna rasprava, koja je upravo juče završena, a da niko pojma nema ni gde je organizovana ni ko ju je vodio, opisana je rečima “sada će svako ko želi moći da se bavi proizvodnjom ovih pića u zakonskim okvirima”.
E, baš ga potrefiše. Zamislite samo reklamu na RTS-u: izlazi seljak iz kuće u prtinu u dvorištu, natukao šajkaču jer hladan je dan, pod strehom šupe već pristavljan kljuk u kazanu, žena klepeće za njim da se bolje obuče, a on joj kaže, ozaren iznenadnim reflekt… Suncem koje se promolilo na besprekornom plavom decembarskom nebu:
– Okani me se, bre, ženo! Sad me greje saznanje da rakiju pečem u zakonskim okvirima, a ne onako mufte, kao moj tata, deda, pradeda, čukundeda, navrdeda, kurđel, askurđel, kurđun, kurlebalo, sukurdol, suderpač, parđupan, ožmikura, kurajber, sajkatava i beli orao. Obaška što sad mogu da predam višak ispečene rakije nekom dripcu da je prodaje triput skuplje, ali sa akcizom! A tek da ne pominjem kako sad mogu da smanjim troškove proizvodnje… Ono jes’ da sam u kacu skupljao voće koje otpadne i nije za pijacu, a da sam pod kljuk naložio čapurje sa njive, ali opet!…
A potom ućuti, pogled mu se u daljinu pruži. Uto prve kapi krenu iz kazana, a seljaku suza iz oka. Prve legalne kapljice u istoriji familije…
Nego, danas bismo mogli da slušamo Joea Jacksona. A zašto? Zato što je to dobro za nas, što bi ono rekao ŽS.
Kako se ta mlada Mađarica zatekla usred atara, početak ovog vica ne opisuje. Tek, vidi ona, nailazi konjska zaprega. Zaustave se kola, neki Lala sedi i drži kajase, gleda u mladu i lepu gospo’icu, otkud ona u ataru… Pita ga Mađarica:
– Mogu li sa vama?
– Ta, kako da ne možete! Samo izvol’te!
Popne se Mađarica na kola, krenu oni.
– Izvinite – pita ona – da li je varoš daleko?
– Nije.
Voze se oni, klaj-klaj, prošlo pola sata, a varoši nigde na vidiku. Samo atar, ravnica, gdegod pokoji bagrenjar…
– Gospodine, da li je varoš daleko?
– Nije.
I idu dalje, ćute, klackaju se poljskim putem…. Prođe još sat vremena, nigde ni pomola od nekog naselja… Već nestrpljiva, Mađarica opet pita:
– Izvinite, ali mi nije jasno: da li je varoš daleko?
– Sad već jeste.
Evo predloga za interaktivno rešavanje prekršitelja saobraćajnih propisa.
Teze o drobljenju, prevrtanju i ostalim tricama.
Pop Ćira je imao nešto da kaže na račun pohovane piletine, ono “taman misliš da si uzeo batak, kad ono trtica”. Zato se lepo uzmu samo batkovi…
A može i karabatkovi, pa onda nema te zabune. Ono ostalo, ako ga je bilo, u supu. Sa rezancima od bar četiri jajeta na kilo, a još bolje sa osam. Inače, lakše je pohovati odreske, jer su tanji – batak ume da ostane nedopečen bliže kosci, pa zato kad vam u tanjir stigne dobro ispohovan, to treba ceniti. I gledajte da se ne udavite kad vam pođe voda na usta, smetate ostalima. Prijatan nedeljski ručak vam želimo.