Једна од пре: у по бела дана

Негде у време кад је ово снимљено сам био прешао на Светлокомору и одушевио се како могу да подесим боју, да бирам који ће извор светла да буде проглашен за бео. Играо сам се тим доста дуго. Сад је то већ рутина.

Овде сам добио резултат који нисам очекивао. Изгледа као да је снимљено у по бела дана, са сунцем у потиљак.

eos_1052620120523_22_46_08
(велика)

А није.

Ово је мрак. Мај месец, лепо свеже вече, седим са другарима из фото клуба, љуштимо неко пусто турско (пиво), и расправљамо о фото техникама. И како сложити добар ноћни снимак. Кад се поуздати у мирну руку, кад измислити статив.

За ову фотку као статив је послужила ограда кафића, нека гвожђурија која држи жардињере. Пружио се поглед на бивше корито Бегеја, где сам својевремено предлагао да се, кад се већ од тог рукавца прави превлака, не затрпава него да се у већ постојећој рупи направи подземна гаража а над њом да се прошири Планкерт (оближњи парк, Планкова башта). Некако је испало јефтиније да се ипак затрпа а паркинг направи овако. Отад је довољно времена прошло да је и дрвеће порасло. Зграда која се помало види на левој страни је већ била овде.

Кад сам овом одређивао боју светла, послужио сам се старим триком – нађем нешто што треба да буде сиво и то прогласим за сиво. Више ни не знам које су боје била светла, ваљда наранџаста. Нисам ваљда више ништа ни радио, свидело ми се овако.

Десетак дана касније, екраноспаситељ нанесе ову слику и никако не могу да се сетим кад сам то снимио. Кад сам то био тамо у по бела дана… и онда ми дође, по углу одакле је снимљено, која је то. После сам успео да преварим пар људи да погађају под којим светлом је ово снимљено, и сви су испрва рекли да је дневно, док не примете траг фарова на десној страни.

Ипак више волим кад су ноћна светла шарена.