I neka Aron baci žreb za ta dva jarca, jedan žreb Gospodu a drugi žreb Azazelu. I neka Aron prinese na žrtvu jarca na kog padne žreb Gospodnji, neka ga prinese na žrtvu za greh. A jarca na kog padne žreb Azazelov neka metne živa pred Gospoda, da učini očišćenje na njemu, pa neka ga pusti u pustinju Azazelu. ……… I metnuvši Aron obe ruke svoje na glavu jarcu živom, neka ispovedi nad njim sva bezakonja sinova Izrailjevih i sve prestupe njihove u svim gresima njihovim, i metnuvši ih na glavu jarcu neka ga da čoveku spremnom da ga istera u pustinju. I jarac će odneti na sebi sva bezakonja njihova u pustinju; i pustiće onog jarca u pustinju. (3 Moj. 16, 8-22)
Primetili ste, zar ne – niko više ne predaje šahovske partije. Moraš, majkoviću, da teraš do duvara, do golijeh kraljeva, do mata! Zlo&naopako. A za sve je kriv ovaj svetski šampion, Magnus Karlsen. On tako igra, nikako da ponudi remi ili dalekobilo preda. Ono što ne razumeju imitatori, žabopotkivači, jeste da Karlsen igra zato što traži najbolji potez. I u svakoj poziciji on traži najbolji potez. I kada ga nađe on ga odigra. I tako – ako partija traje 60 poteza a njegove bogami traju – Magnus ima obavezu da nađe 60 najboljih poteza. A kako on, tako i njegov protivnik. I u toj igri – igri nalaženja 60 najboljih poteza – Karlsen je šampion.
Nema to sve velike veze sa šahom, prefinjenom igrom poštene gospode u odelima od tvida što prekidaju igru ručka radi i napadno se pojavljuju u javnosti da se ne bi desilo da neki bezoberazni pomisle kako u hotelskoj sobi razmatraju poteze. Ni približiti tu igru onom vremenu kada je Bronštajn proglašao partije za dosadne i odbijao da ih komentariše. Nema tu više fišerovskog stava: “Ne mogu da reklamiram tu pastu za zube zato što je ne koristim”. Ne, ali veoma ima veze sa prokletstvom šahovskog pravila da se potez povući mora, da nema pauze, da ne možeš reći neću. Nema jarca kome možeš da predaš grehe što dovedoše do kukavne pozicije i pošalješ ga da u pustinji nađe svoga Tvorca.
Čiji je to zahtev da sopstvenom rukom, samostalno, samom sebi određuješ sudbinu, Azazelov ili Gospodov? Kakva je to šah igra, desne ruke blagoslovenog ili leve ruke proletog, božija ili đavolova? Setimo se da žrtveni jarac ne umire odmah, već prenartpan gresima Izrailjevim, biva pušten u pustinju. On ima šansu. Jadnu i tanku, ali šansu. Sledeći korak jeste njegov.
Setite se ovoga, ljudi, kada sledeći put uđete u prodavnicu i prodavačica vam ponudi besplatnu plastičnu kesu. Setite se, kada se vaše odbijanje suoči sa njenom nevericom, da je Pokornost od Gospoda.