Panorama, baš onako kako ne treba

Imam i ja jednu od pre… Čuj: jednu… Ali, dobro: jednu po jednu, kao što to vazda vešto radi Комшија

Beše jesen 2004, ja pun sebe i sa fotoaparatom od kojeg se nisam razdvajao. Želja velika, znanje de facto malo, a iskustvo kukavno i ne baš u skladu sa onim što sam učio kad sam imao 11 godina, pa počeo da se bavim filmom i fotografijom. Ali ko mari za to: pa ja sad mogu i panorame da pravim! Ej, panorame!

I zateknem se ja tako, nekom levom prigodom, u Temišvaru, na Trgu jedinstva. A to je povelik trg pravog srednjoevropskog tipa, sa velikim praznim prostorom pravougaonog oblika iz čije sredine pogled puca na gomilu zgrada koje su upamtile mnogo istorije Banata (evo kosog pogleda iz Google mape, to levo je srpska pravoslavna crkva, a ono desno katolička). Škljoc, škljoc, škljoc… I tako 21 put, tako da čak malo i preklopim pun krug sa taktički dobro odabranog mesta. E, čak sam i prikladnu funkciju u fotoaparatu koristio, da ne bude zabune šta radim.

A sutradan kod kuće, posle boktepita koliko duge obrade u programu Canon PhotoStitch, dobijem nešto nalik ovome (šta je tačno ovo, objasniću malo posle):

(velika kriva panorama je ovde)

Kuku i lele, ergo – jao i joj!

Probaj ovako, probaj onako… Natrči mi čak i Rusty, stari drugar iz života od pre preko 20 godina (sad već 30), inače pečen u Photoshopu, doduše kao crtač-prvoligaš, a ne kao obrađivač tuđih loših fotografija. Deder, ispravi mi nekako ovu nevolju od panorame, zamolih ga, a on, siromašak, sažali se na svog ludog prijatelja. Mučio se jadnik bar dva sata, da bi na kraju dobio samo ovo:

(velika Rustyjeva panorama je zagubljena negde.)

Ukapiram da nema ovde više ‘leba i stavim tu panoramu ad acta. I tako prođu godine.

– * –

Prođem i ja kroz sito i rešeto: 2005. godine sa Canona G2 na G6, 2012. godine sa G6 na EOS 60D… Sa 0,4 kg na 1,5 kg. I to neto. A tek iskustvo… Pratili ste taj rast i ovde. Naučio sam svašta. Za početak – da ne pravim panorame zahvata preko 150°. Pa onda: da držim fotoaparat zaista vodoravno, a ne onako kako ja zamišljam da je vodoravno. A tek onda: da ne pokušavam da prevazilazim distorzije koje sam svojeručno pohvatao… Grešio sam ja i posle, pogotovo me izjela jedna mutna fotografija koja je komponenta u skoro-pa-savršenoj panorami Tel Aviva sa šetališta podno Jafe. A šta da radim, nego da odem tamo ponovo.

Setim se prošlog vikenda “one panorame iz Temišvara”. Setim se i toga da sad imam neke nove, deceniju mlađe alate i štogod jači, deceniju mlađi i obradi velikih fotografija primereni hardver. Deder da pokušam ponovo, pomislih, i to baš redom, onako kako sam slikao…

Avaj. Ne ide. Od krivog ne biva pravo, pa to ti je. Svašta sam pokušavao, čak i dopingovao komponente panorame. Ma, jok bre. Ona slika gore, uključujući veliki primerak, najbolja je verzija koju sam dobio softverom koji se 2015. godine smatra najboljim na svetu za obradu fotografija. Pomislim kako je rezultat primeren za priču na blogu u kojoj će znatiželjni čitalac izvuči neku pouku na tuđoj grešci, što je još pamtiveka bio bolji i pametniji način nego da se pouka izvlači iz nekog sopstvenog belaja.

Ali tu priči nije bio kraj. Kao da mi đavo nije dao mira, sinoć u foto-arhivi pre EOS ere potražim sve fotografije sa tekstom “Temišvar” u imenu foldera; imao sam snažan utisak da sam nešto zaboravio. Mene taj utisak nikad ne vara – mada sam po sebi ne pomaže da se setim, nego se osećanje ispravnim pokaže tek kad posle ko zna koliko vremena utvrdim neki propust. No, velim, mentalni svrab nije popustio dok nisam razrešio pitanje.

Ovog puta, ključni potez u prisećanju je odigrala ta Rustyjeva ispravka. Dok sam juče pravio draft ovog priloga, tokom slaganja verzija panorame sam ukapirao da krugovi na dve panorame ne počinju sa istog mesta. Hm…

I pronađem: posle nekog vremena, utvrdio sam da ću neuporedivo bolji rezultat napraviti ako krug započnem negde drugde…

(velika ispravljena panorama je ovde)

Čak se više i ne sećam čime sam ovo sastavio; davno beše i od onda mi je pod ruku palo mnooooogo fotografija. Verujem da je to bio Photoshop, čija pamet za sklapanje panorama je najbolja koju sam u praksi koristio (mada je nova funkcija za sklapanje panorame u Lightroomu CC skoro dostigla tu snagu). Sad nisam pokušavao ponovo, mada me žulja misao da ovde isprobam novim sistem krpeža rupa na panorami u Photoshopu CC 2015, koji je na drugim primerima radio bolje od svakog očekivanja.

E vala, neću više pokušavati. Pouka je važnija od nekog novog rezultata.

– * –

A pouka glasi: softverska heuristika je moćna stvar, ali ne očekujte da heuristika pretvori glupost u mudrost. I tu pouku ću da dopišem u poodavno zaboravljeni, nikad završeni lični spisak pouka koje sam naučio o fotografiji otkad sam prešao sa pola kile na kilo i po, a za koji obećah sebi da ću ga pretvoriti u praktikum fotografije i pokloniti ga svetu jednom kad spisak dostigne trocifreni broj saveta.

– * –

Mada, kad malo bolje razmislim: nisu važne panorame. Važno je oko, važna je ruka, a pomalo je važna čak i prigoda za slikanje. A može i bez panorame… Osim ako baš…

Ma, koga ja to lažem? Već sam nanišanio da odem do Temišvara prvom prilikom, što bi moglo da bude i uskoro. E, a sve zbog slikanja jedne kružne panorame. Ovog puta sa dobrog stativa sa panoramskom glavom.