Veliki obračun na montažnom stolu

Možda je preseljenje holivudskih scena u kolaže nezavisne produkcije poslednja dobra ideja koja opravdava postojanje te produkcije. Ma, jeste sigurno. Odavno sam čvrsto verovao da Holivud u sebi ipak krije još jedan argument valjanosti. I, evo ga… Zapravo, postmoderne metode su uvek rešenje kada kreativnost zapne ili se pretvori u svoju negaciju, kao što se u Holivudu odavno desilo. A pride je i isplativo. Ako ne verujete, pitajte Gorana Bregovića. Ali nećemo sad o njemu: postoji u postmodernizmu zanimljiviji pristup od lopovskog, a posledice humanije od finansijskih.

Dakle, obratite pažnju na ovaj video. Traje oko devet minuta i zavređuje da na njega usmerite svoju pažnju.

Nisam do sada čuo za autora ovog rada. A kad sam čačnuo po njegovom budžaku na Cevki, našao sam još neke zanimljive radove, poput sledećih: Bebeća Odiseja 2009, Terminator protiv Robokapa, Terminator protiv Renoa Klio i, da ne zaboravim najvažnijeg kandidata za titulu genijalnog rada, Brus Li protiv Brusa Lija.

I šta se sad zbiva? Da li će, ovim pristupom, holivudska produkcija naprasno i retroaktivno postati ne samo zanimljiva, već i takva da ne vređa elementarnu inteligenciju prosečnog građanina koji je, recimo, završio srednju školu i ponekad ima sklonost ka razmišljanju i donošenju sopstvenih zaključaka o ljudima, stvarima i pojavama? Zamislite samo kako bi to odjednom postalo i dobro i zanimljivo: policajac Meklejn protiv Prljavog Maksa, Prljavi Hari protiv Miniona, Avatar protiv Transformersa, Nindže kornjače protiv Spajdermena, Dart Vejder protiv Itana Hanta, Branko Kockica protiv Superšilje, Iks men džalorija protiv onog rakuna i njegove flora-fauna bratije što spasava vasionu – i da vidiš veselje za malji deca.

Nažalost, izgleda da je veliki Holivud predvideo ovakve pokušaje, pa će već u prvom pokušaju okršaja između Supermena i Betmena verovatno razvući priču na dva i po do tri sata beskrajno dosadnog filma, a sve zanimljivo je već u trejlerima, dakle dva do tri minuta. I zato valja zbuniti kandidate za ovce buduće gledaoce, pa problemu pristupiti zguza metodom reverznog senzibiliteta. Dakle, svaki čestiti poštovalac postmodernizma će prihvatiti isključivo kafansku tuču između Klarka Kenta i Brusa Vejna. Ni manje ni više. Ono, znate već: razgrtanje stolova, lom stolica o leđa, poneki pokušaj ubadanja u stomak razbijenom flašom, spas od pada hvatanjem za ivicu šanka i tako to. Prihvatljivi su i drugi stereotipi: boca votke u ogledalo (uz odgovarajući cangr), rušenje police sa poređanim bocama, kad smo već kod boca, onda i razbijanje neke o pijanino za kojim nesrećni pijanista još uvek svira, poneki vrisak za koji nije jasno odakle dolazi, ali je perfektno tempiran. I obavezno, ali obavezno novi kadar u toku tuče koja već dugo traje, gde jedan od učesnika pada na sto u separeu u kojem su, do trenutak pre, oni koju su tu sedeli gledali svoja posla i očigledno ništa nisu čuli, iako separe nije izolovan čak ni nekom zavesom.

Ali ne… Umesto šanse da se poneka dobra ideja plasira u ono što dolazi, najnoviji trend je puštanje u javnost trejlera dve godine pre premijere (ne, stvarno, šta u jesen 2015. znači najava da će taj i taj film biti prikazivan od decembra 2016?), gde ne dominira akcija (čuli su oni da smo ih provalili da nema više akcije nego one u trejlerima, pri čemu je ona zanimljivija zbog efikasne montaže i izostanka glupih replika), već se sad ugrađuje bitka na metafizičkom planu, gde jedan pokušava da razreši svoju impotenciju tako što će se otarasiti duševnog bola zbog toga što ga je otac odbacio, i to na drugu planetu, a drugi će najzad priznati da je sve do časa smrti roditelja bio ljubomoran na oca što pipa njegovu majku, a on to ne sme. Kako god, sve to nema veze sa planom da Holivud bude pametniji, jer kome trebaju pametni filmovi i gledaoci skloni kritičkom mišljenju? Naime, trejleri i dalje imaju istu funkciju: da među građanstvom stvore svest da ko ne ode u bioskop u prvih 15 dana od premijere, stići će ga velika kletva:

Ko je pismen i novaca ima, a ne doš’o u bioskop odmah,
dabogda mu ništa ne rodilo radilo, ni računar ni optički kabl,
na mobilnom baterija crkla, jedva čit’o sa tableta malog…

Ako je za utehu, ovaj današnji mashup je makar nezavisna produkcija u kojoj je ideja barem na čas uspela da nadvlada gramzivost holivudske produkcije. Koliko dugo će opstati, ne bih znao da kažem. Autoru ovog sjajnog dela želim dug život i plodno stvaranje: ovakvi su ovom svetu sada potrebniji od celokupne holivudske filmske mašine.

Uzgredna opaska: nije mi baš najjasnije zašto je u scenu ušnjiran i Kolin Ferel, čovek koji se ponosi činjenicom da ne ume da glumi (osim kad je baš-baš negde potrebna faca nesrećnog vodoinstalatera koji je hteo da prdne, pa se usr’o), a čak je i u True Detective stigao. Ali dobro, neka ga. Autor ove inače besprekorne montaže je verovatno mislio na ravnotežu u svemiru. Pošteno, nije dobro kada neki takav rad ispadne toliko dobar da ga neki nazivaju “predobrim” (šta god ta reč značila), a neki smatraju savršenim iako o predmetu rasprave blagog pojma nemaju.

Svet je jedno čudno mesto.

2 komentara na temu “Veliki obračun na montažnom stolu”

  1. kafansku tuču između Klarka Kenta i Brusa Vejna
    Ne bih ja tu potcenio ni gađanje pitama ili pucanje iz mašinki koje ispaljuju šlag.

    1. Rekoh ja “ni manje ni više”. Ostavi te rekvizite za neki rimejk. Eventualno, mogli bismo da razgovaramo da se nešto od tih predloga uvrsti u trejler. Ali da ne budepreviše varijacija, primetiće neko podmetačinu.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte NEĆE biti objavljena. Obavezna polja su obeležena zvezdicom *

CAPTCHA ImageChange Image