Početak osamdesetih pamtim po sitnim pizdarijama vezanih za koncerte stranih izvođača koji su počeli da se organizuju u Jugoslaviji. Rok muzika nije više bila subverzivna za državu, dolazilo je mnogo stranih grupa da svira u njoj, ali…
Ljubljana i Zagreb – može, Beograd – ne može.
Nije baš bilo ugodno putovati tako daleko iako su karte za voz bile džabalučina, a rat se odvijao između organizatora koncerata iz ko zna kojih razloga. Znam barem nekolicinu prijatelja koji su se 1982. godine bili naoštrili da gledaju u to vreme jednu od velikih koncertnih senzacija – Sensational Alex Harvey Band, ali su odustali. Toni Sabol, jedan od vodećih YU organizatora zaobišao je sve velike gradove i grupu odveo u Čakovec. To je već tražilo logistiku koju je bilo teško organizovati.
Zašto je Sabol to uradio verovatno nećemo nikada saznati. Nedelju dana kasnije, posle iznenadnog srčanog udara, Alex Harvey je bio mrtav.
Vršljajući po netu, našao sam i komentar tog koncerta iz pera Vlatka Frasa. Kliknite za veću sliku.
Mnogima, koji su bili prikraćeni za ovaj nastup, ostaje za utehu da stari majstor Harley nije zaboravljen. Mark Lanegan, jedan od trenutno najznačajnijih pevača i autora, često izvodi ovu pesmu na svojim koncertima. I rado svraća u ove krajeve.
Toniju je tada bio rođendan, i pošto su bili prijatelji, Alex senzacija mu je svirala na uvce, kao što Betoven i Šopen nisu to hteli da učine Panju.