Dok se vozi po Parizu, a topli vetar joj mrsi kosu

The morning sun touched lightly on the eyes of Lucy Jordan
In a white suburban bedroom in a white suburban town
And she lay there ‘neath the covers, dreaming of a thousand lovers
‘Til the world turned to orange and the room went spinning round

Retko kad se desilo da se tako suptilno, odmereno i snažno uputi šamar društvu kao što je Shel Silverstin to učinio u pesmi koju danas slušamo. Međutim, preskočićemo verziju koju je 1974. godine matično snimila njegova grupa Dr Hook & the Medicine Show, ali ne zato što je reč o grupi koja ni samu sebe nije shvatala ozbiljno, pa zašto bi smo mi to onda činili, nego zato što postoji verzija koju ceo svet danas smatra konačnom, iako je ona snimljena u zbilja mnogo verzija od strane mnogih muzičara, znanih i neznanih. Ova pesma kao da je pisana za tu ženu; doduše, ona je tada bila izgubljena u besmislu druge vrste.

Reč je, naravno, o verziji koju je 1979. godine snimila Marianne Faithfull.

Po svom običaju tih godina, tokom zimskog i letnjeg raspusta sam dolazio u posetu tetki u Zemun – između ostalog i zato da bih sa beogradskih lokalnih stanica, koje nisu dobacivale do mojih preskromnih kapaciteta za slušanje radija, mogao da snimim nekoliko kaseta nove muzike, koju bih potom kod kuće slušao do besvesti. Ova izvedba pesme je tada bila nova i ja sam uspeo da je snimim. Da li je to bio Studio B ili dvestadvojka, sad bi bilo već previše da me pitate; te stanice tih godina su se prelivale u dobroj muzici. No, i sa ono malo mršavog znanja engleskog kojim sam tada raspolagao, kapirao sam da se u tom tekstu zbiva nešto više nego što sam tada mogao da rastumačim.

Prošlo je, vala, dosta vremena dok toj pesmi, koju bezgranično volim još od onda, nisam otkrio puno značenje. A tek je prošlo dosta dok tom značenju nisam dao i životni smisao.

– * –

At the age of 37 she realized she’d never ride
Through Paris in a sports car with the warm wind in her hair
So she let the phone keep ringing as she sat there softly singing
Pretty nursery rhymes she’d memorized in her Daddy’s easy chair

Dakle, slika je jasna, a trivijalnost kojom je obojena je njen ključni atribut. Slušamo kratku hroniku mentalnog raspada jedne obične domaćice na pragu sredovečnosti, čija praznina je prenaglašena ulogom domaćice u nekom predgrađu, dok njen muž, stereotipni predstavnik baby boom generacije koja upravo izlazi iz perioda naivne vere u bolje sutra, vozi neko plehano đubre sat vremena do posla i sat vremena nazad do kuće, taman na večeru, zatim pije pivo i podriguje pred televizorom dok slatka ženica pazi da deca svojim žamorom pred spavanje ne naruše njegov kućni mir. I tako iz dana u dan, iz godine u godinu…

Her husband he’s off to work and the kids are off to school
And there were oh so many ways for her to spend her days
She could clean the house for hours or rearrange the flowers
Or run naked through the shady street screaming all the way

Uloga domaćice, izvesno, nije ono što je zamišljala kao život za sebe dok je kao mala sanjarila o budućnosti u tatinom krilu. Dete svakako ne može da razume, pogotovo ne može da spreči mehanizam pretvaranja adolescentnog sanjara u sredovečni mediokritet, u nosioca besciljnog života potrošača ograničenog kreditom za kuću i kola, obavezama prema sledećoj generaciji, neizrecivom brigom o “našim dečacima u džunglama Indokine” i strahom da će sutra i njena rođena deca morati da odu tamo da brane nekakvu posranu demokratiju, te potpunim odsustvom bilo kakve ideje o makar malenoj perspektivi da jednom izađe iz tog spina besmisla.

The evening sun touched gently on the eyes of Lucy Jordan
On the rooftop where she climbed when all the laughter grew too loud
She bowed and curtsied to the man who reached and offered her his hand
And he led her down to the long white car that waited past the crowd

Lom nastaje lagano, ali se prva manifestacija dešava iznenadno. Četrdeseti rođendan će obeležiti bez svečanosti, u spokoju malenog društva vajarske sekcije nekog doma za duhom posrnule domaćice u Oregonu, zbog kojeg je njen muž morao da se ratosilja hipoteke i kuće, te da se sa decom vrati u dom svojih roditelja, jer za više nema. Ako je za utehu, makar je on preuzeo teret beznađa od nje, a on će sa tom prazninom u duši, novčaniku i viziji moći da se nosi mnogo jače. Važno da je njoj bolje: doktor je prošli put rekao da sjajno napreduje i da će biti potrebno najviše još dve-tri godine da oprobaju doživotnu kućnu terapiju valijumom.

At the age of 37 she knew she’d found forever
As she rode along through Paris with the warm wind in her hair

– * –

Marianne Faithfull je prilično tragična figura – o svom sopstvenom trošku. Sad bi Peacock u dve rečenice brzo pronašao pravo mesto za nju i verovatno bi to bila niša za tugaljive odbačene koke Micka Jaggera. Ne bi ta kvalifikacija predstavljala uvredu, već trivijalni biografski podatak o sudbini za koju je sama kriva. I pravo da vam kažem, nije me nikada previše zanimala kao pojava, iako za nju znam još od ranije, a o njeno ime se čovek često spotiče kada istražuje rock’n’roll scenu šezdesetih i sedamdesetih (što je moje večito polje interesovanja). No, kada sam najzad sklopio sliku o “Lucy Jordan”, nisam mogao da odolim paraleli. Ajde-de, u vreme ove pesme Marianne je imala 33, ali život u aristokratiji (otac britanski oficir, majka Austrijanka plave krvi), pa karijera Swinging London superstar cure koja je prebrzo prešla sa vutre na teške droge, pa nagli raspad životnih vrednosti tokom sedamdesetih, sigurno su učinili svoje da kriza srednjih godina nastupi ranije. Bilo joj je svojstveno da čini brutalne greške koje su joj se lupale o glavu, poput neuspelog lečenja od heroina nakon što su je prijatelji oteli grobaru s lopate ili “lečenja” laringitisa epskim količinama lošeg viskija, nakon čega je zauvek oštetila svoje glasne žice.

Neka vrsta katarze, u svakom slučaju prvi realan korak ka oporavku karijere Marianne Faithfull, posle nekih sačuvajbože izdanja u muzičkim sferama kojima realno ne pripada, bio je album Broken English (1979), njen prvi zaista uspešan rad; to je i matični album današnje pesme. No, ako joj je i povratio karijeru, još uvek joj nije povratio pamet, mada se velika iskrenost i prvi pogled u ogledalo posle mnogo godina smatraju ozbiljnim razlozima za uspeh tog izdanja. Brojna su iskušenja i padovi koje je nesrećnica iskusila tokom sledećih godina. Nekakvim izlaskom iz životne krize, u svakom smislu reči, moglo bi se smatrati vreme kada je objavljen album Strange Weather (1987). Ovisnost o heroinu je najzad prevaziđena, neke životne nedaće su odbolovane, a svetlo na kraju tunela više nije ličilo na požar. No, to je već neka druga priča.

Marianne Faithfull je i danas aktivna, a čak ima i nekih izdanja koje bi svako pažljivo uho cenilo. Ovog časa se prisećam pozitivnog utiska (mada ne i same muzike) preslušavanja albuma Before the Poison (2005) u koji su snažno bili upleteni Nick Cave i PJ Harvey. Pripremajući ovaj tekst, saznajem da baksuz prati baka-Marijanu na svakom koraku. Pre desetak godina je pregurala rak dojke, potom je javno priznala da se već godinama pati sa hepatitisom C, 2013. godine je otkazala deo turneje zbog povrede leđa na letovanju, a prošle godine je slomila kuk na Rodosu. E, pa što je mnogo, mnogo je… Njen zasad poslednji album Give My Love to London je objavljen u septembru 2014; nisam bio u prilici da ga čujem. Taj album je promovisan dugom i lagano organizovanom svetskom turnejom koja još uvek traje. Baš sinoć je započela etapa po srednjoj i severnoj Evropi, a lajtmotiv čini obeležavanje punih pedeset godina na sceni. Malo li je?

Izgleda da je Lucy Jordan najzad pronašla neki smisao u svom životu.