Ne vredi: ćuti i trpi, pa opet džaba. Doguralo do duvara
Dobro bre, Šefe. Gde si našao ovog mladoga, kakosezove… Đorđa? Čitaš li šta on piše ovde? Đe je, majkamustara, dobra stara cenzura? Jesmo li i kako smo li, pupupu, do demokratije dogurali? A znam da znaš da se nismo tako dogovarali onomad… uz pljuge i pivo… i takoto.
Kako šta je problem? Pazi ovo:
Mislim da se samo oni koji ne mogu bez plavih zuba, klime, tempomata, automatike, ABS-a, i svih drugih pomagala koja osobu koja ume da rukuje automobilom prividno pretvara u vozača, ne bi složili da je vožnja starog automobila mnogo zanimljivija od vožnje novog.
Nego, da pustimo muziku pa da bistrimo situaciju.
Dakle, protestujem! Ma šta protestujem, optužujem!
Pre svega, pojavom narečenog Đorđa ovde je počela da se reklamira ideja kako automobil bez klime ima smisao. Na šta bre to liči, te retrogradne ideje? Svi znamo da je klima u automobilu esencija uspešnog braka. Sedneš u kola, voziš 400 kilometara, stigneš do kafane i izađeš napolje. Normalno. Sve u redu. Nastaviš dalje, pogledaš gospoju, a ona zadovoljna. Grožđe dodaje tokom puta. Ali ne preko one stvari nego lepo. Mazno, you know, a znam da znaš. Zamisli nekad – znojavo, nervozno, baca kore paradajza kroz prozor… Ma idi. Klime, a ne stadioni, zvona, knjige, praporci, škole, kladionice, bolnice i to.
Zatim, taj Đorđe ovde kaže kako je ABS nešto loše. OK, razumem te, Šefe, ti si digao ruke od skraćenica još za Slobina vakta kad ti se o glavu obilo što si primetio da je razlika između SPS i SPO spala na dva slova. Ali ABS nije AutoBuska Stanica nego Anti Blocking System. Kad ono nagaziš kočnicu, onda, ako imaš ABS, ona se SAMA od sebe povremeno isključi da bi optimizovala kočionu silu, a sve po logici sledećeg dijagrama:
Pitam te, Šefe, nesrećo: šta ćemo ako (more, ako ovo sa Đorđem prođe, biće nama KAD) se Mirko Alvirović nakači? Pa nam ulete MUP i NAVAK, a onda i Novak? Bezbednost pre svega! Seti se seksa, Šefe, seksa se seti…
Pa onda tempomat. Poslednje utočište ’vakih k’o Đorđe, što uživaju u nehigijeni, rukah umašćenih od motornog ulja, jeste kontrola automobila tokom vožnje po autoputu. Svašta. Nema tu vožnje, bre, samo pravo! Tempomat je majka! Udri dugme, i nogu na instrument tablu, normalno!
I kako smo došli do toga da ovde, baš ovde od svih mesta, moram da branim automatiku: kompjuter koji nam u najboljem folksvagenskom maniru ukazuje kako naš motor sve manje i manje i manje i manje troši što više vozimo blago nizbrdo osamdeset na sat u trajanju od 200 kilometara? I šta treba, da vozim sa lošim akumulatorom? Ako crkne, kupujem drugi! Šlepanje, pa šta.
Da rekapitularam: pretvaranje automobila u inženjersku umetničku formu, proširenje čovekovih mogućnosti, dokaz ljudskih a ne tehnoloških mogućnosti NEĆE PROĆI. Neće nama, posebno ne ovako slatkorečivo, ovde neko prodavati sposobnost za udobnost!
Oj Milošino, kućo stara! Pa ovde se otvaraju mnoga pitanja, dileme, trileme, a mislim da sam uhvatio čak i jednu tetralemu! Ali da ne komplikujem uvijanjem teza, pokušaću linearno, Euklidovim stavom da tri nekolinearne tačke definišu ravan.
Dakle: ja nikako, ali nikako ne mogu da osporim da su tri najzanimljivije vožnje u mom životu bile sledeće:
E sad, kad sam rekao sve to o najzanimljivijim vožnjama, mogu da kažem i sledeće:
E sad, kad sam učinio sliku dvodimenzionalnom, mogu da kažem i to da sam se vozio u nekim VW bubama, uključujući i Đoletovu, te da sam uživao u egzotici tih vožnji. Ali nijedna od tih egzotika mi nije ni približno toliko prijatna kao trivijalna vožnja u autu koji poskoči kad ga spustim iz pete u četvrtu, pa stisnem gas da preteknem kamion na otvorenom putu, dok mi svira muzika (nekad sa CD-a, danas sa USB sokoćala) a klima uređaj mi hladi pregrejane sinapse, dok se ABS sistem brine da ne prokliznem ako budem morao da pipnem kočnicu pri brzini koja potkraj pomenutog preticanja iznosi oko 50% preko dozvoljene na regionalnim putevima. A tek posle mi saputnik kaže: “Čekaj malo, da razjasnim: OVO JE DIZEL?” 😉
E sad, kad sam udario 3D efekat toj dvodimenzionalnoj slici, moram da kažem i to da definitivno veoma uživam u Đoletovom pisanju, te da podržavam taj iskreni dečački odnos prema oldtajmerima. A tvojoj provokaciji dajem 99 poena zbog dobre osmišljenosti, kvalitetne mimikrije i odlične izvedbe. Propustio si maksimalnu ocenu jer sam te odmah provalio… 😀
Ah, da, zaboravio sam da naglasim: ne, ne verujem u demokratiju. Vazda zagovaram model vladavine u obliku autarhično-anarhične sinergije ljudi sposobnih da razmišljaju svojom glavom; niščima pameću je svakako svejedno.
Ali ti sve to već vrlo dobro znaš… 😉
U startu teksta mi je nešto zasmrdelo, ali …
Nego, slušajte vas dvojica, dopisujte se e-malom, a ne blogom… preko mojih leđa.
#$%”@#”!!?&15.00#$”@!
Ljubičaste šljokice nisu bile aophodne, ali ipak, 99 za umjetnički dojam.
!”#”#$%&/ Provalio me, a trebalo mi 100 poena da upišem treću godinu na Johnu Nesbittu… 🙁
Što, ovako je LEPŠE 😀
Kod hedonizma važi samo jedno pravilo: još je lepše ako je uzočin, što bi rekli Sremci …
Apropo vizavi …
Miloš mi dođe jedno brisanje monitora (nije veliki, 26 palaca), stola i tRastature sa okolinom, i jednu kapsulu Dolce Gusto Grande Intenso (u Srbiji poznat kao Lungo). Mleko i krpe za brisanje ja častim.
Vi bi praktično … e braćo moja, ne znate vi šta je ni AC ni ABS ni AWD ni ESP na prijatnih 48 u hladu koga nema kad se kaiš AC kompresora izvoleo dezintegrisati, servis je na 105 km, a boce sa vodom ne ostaju hladne dovoljno dugo. O tom hedonizmu nekom drugom prilikom.
Aaaa, pa tebi nije niko objasnio phishing kao legitimno sredstvo iznenađenja, borbeni komplet SP48? 🙂
Počelo je ovako pre tri godine, dok je Grba marljivo vozio jednu fotku dnevno. Nastavljeno je ovako, gde je Jan Vennegoor of Hesselink prvi put dobio društvo, što se kasnije ekstremizovalo u komplet virtuelnih Holanđana – to ti je zadatak, moraš da sebi dodeliš jednog.
A meni je još uvek najdraži Valexov prilog. Dakle, kad se tada nisam upišao od smeha nikad neću… 😀
Može čovek da dodeli sebi jednog Jina von Bouwera de Luchtafkoelinga, ali je prethodno potrebno da pred njim ispucamo celu seriju, da ne utrči nekome u ofsajd.
Baboviću, delijo: znaš šta ti je činiti. Prvi si počeo, sad budi frajer kao onaj što je usred Sjenice uleteo u neku kafanu i dreknuo u stilu harambaše “Pa dobro, ima li ovde šta da se pojede”, zaista ne znajući da je drugi dan Ramazana. Deder nam reci šta ovih dana radi Jan Vennegoor of Hesselink, a ja ti obećavam da ću zauzvrat nekako stupiti u kontakt sa Jonom Vegge Knoor from Hasselbladom.
(Obećah, pa se usrah…)
Uzgred, imam dojavu iz polupouzdanog izvora da se Jin Van Digor de Hessenklik fon Staubhawets i Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson još uvek nalaze na onom brodu. Valjalo bi im depešu uputiti da se na SP sprema neko zlo i da će nam valjati ovde.
U sunac krasni… šta sad ja da dodam na ovu prepirku, da nikada više neću voziti kola bez avtamackog menjača? Uskočio bih sam sebi u usta jer sam odstupio od tog pravila letoske, kada sam išao u nabavku za društvo koje se okupilo u jednom temerinskom domaćinstvu da bi žiriralo neki foto konkurs. Došli smo devojčinim Fordom, moj Citroën je ostao u Beogradu, tako da nisam imao izbora.
Vraćam joj ključeve posle nabavke i obaveštavam je da nisam vozio pod dignutom ručnom duže od dva kilometra, kada sam utvrdio da me smrad, za koji sam mislio da potiče od seoskih ekonomija, uporno prati. Mislim, ta ručna ručna je mnogo komplikovana stvar… a i ko ju je terao da je diže u ravnom Sremu O:)
Па нисам ни ја возио дуже од два километра, ал’ ем је био камион, ем са аутоматским мењачем, ем је то у ствари била ножна кочница – чим сам је спазио одмах сам је видео. У ствари неко ми је на семафору викнуо, аха, хвала, нашао, е види сад одмах боље иде :).
JAO! Pa kako sam automatski menjač zaboravio. Ja nikad nisam vozio kola sa tim predivnim komadom automatike. Sanjam ga ponekad, kao krenem da vozim, ali zaboravim kod kuće levu nogu, jer sam na nju ustao. Ne treba mi za vožnju, kažem sebi, pogledam oko sebe – nebo je vedro, Sunce nije jako a pandura ni od korova. I taman pređem granicu kad se probudim! 😀