Veća fotografija je ovde.
Pravo da vam velim, meni nedostaje jedna osobina koja je važna, a možda čak i presudna u žanru ulične fotografije: nedostaje mi agresivnost pri stupanju u kontakt sa ljudima. Čuo sam od svedoka kako to, recimo, radi Olja: nema šanse da bih uspeo nešto slično. A posebno delikatna stvar je kad poželim da slikam decu, što je čest motiv za neku zanimljivu fotku na trgu. Stalno imam frku od “probuđenih Europejaca” koji će brže-bolje odlučiti da sam ja nekakav manijak, pedofil, šta ja znam šta, te da neću baš veselo proći ako tu odluku proprate i mandatnim izvršenjem krivičnih sankcija stohastičkog tipa. Ovog puta bilo je lakše: bio sam negde, otprilike, u sredini vrlo razvučene, ali već dobro uočene grupe od preko dvadesetoro fotografa koji su tokom Photowalk šetnje išli istom trasom niz glavnu ulicu Zrenjanina. Ispred neke radnje bili su postavljeni plišani konjići, roditelji ovih devojčica su verovatno sedeli u onom kafiću u neposrednoj blizini i ja nisam morao da se unapred izvinjavam pogledom ili gestom što želim da slikam tu decu. Imam tri kadra: na drugima ova deca čak grle konjiće, ali ovde mi je poseban gušt dao pogled devojčice u desnom uglu, koja je pogledala ka drugarici ili sestri. Skraćeno polje oštrine mi je dalo perfektnu dozu drame, a svetlo me je baš htelo tog kasnog subotnjeg popodneva.