Borili smo se uporno i bespoštedno, ali smo na kraju ipak popustili
Jeste, desilo se i nama, pre nekoliko godina, da nas udostoji kućnom posetom nekakav prodavac… evo sam zaboravio o čemu se beše radilo, valjda filtera za vodu. Štaznam, gospoja i ja smo nekako staromodni, pa volimo da mi idemo u prodavnicu, a ne da prodavnica dolazi kod nas. Takođe, ne može se podceniti ni naše konzumiranje Mikijevog zabavnika, u kome se Paja svako malo borio protiv agresivnih prodavaca. Ali odbrane nema kada ti rodbina zabiberi.
E, sada je dobar trenutak da pustimo neku muziku.
U dogovoreno vreme prodavac se pojavila na vratima. Da ne davim sada, ušla, smestila, pa počela sa svojom prezentacijom. Te hoće li da voda iscuri ako napravimo vakuum (neće, a šta ste vi završili, inžInjeri, pa daaaaa), te znamo li šta pijemo, te rate a bez kamate, te ovako te onako. Trajalo bogami to sve neko doba i dođosmo do one neprijatne tišine u kojoj se nema više šta reći. Baš tada, prodavac je ispalila slavno pitanje:
Da li ste zainteresovani?
Meni je već neko doba pre ovog ključnog trenutka počelo da biva značiteljno dosadno i veoma mi se išlo kući, što bih i učinio da kući nisam bio. Ovako, šta sam drugo mogao nego da kažem istinu:
Da.
A zašto, molim, ne bih bio zainteresovan? Zainteresovanost ne košta ništa. Homo je Sapiens radoznalo, zainteresovano biće od prvog otvaranja do poslednjeg zatvaranja očiju. Ali šta sa tim? Jaoj, samo da sam znao… Jer kako je čula DA, prodavac je počela da skače sa stolice. Stvarno ste zainteresovani? Pa jesam, lepo je sve to. Sjajno, bajno! Moram da zovem šefa, dobiću bonus! Šefe, šefe, uspela sam, obećali ste bonus! Evo, pričajte sa mojim šefom! I tako je jedna jedina reč dovela do toga da držim u ruci telefon i slušam čoveka koji mi je bogznakako čestitao.
Ostalo je samo još da isteramo prodavca napolje, nazad na sneg kao Tom i Džeri štene, te da izdržim zapanjeni gospojin pogled:
Šta ti je ono značilo da kažeš kako si zainteresovan?
Pomislio sam da je krajnje vreme da se pojavi Rod Serling i da objasni kako je, eto, jedan neobičan dan u životu jednog običnog čoveka krenuo naopako, baš kako jedino i biva u Zoni Sumraka. Šta je, dođavola, svima pa moju zainteresovanost smatraju za poziv na planinarenje po bespućima mog novčanika?
Problem je marketing. Nekoliko puta sam na stranicama Suštine Pasijansa skretao pažnju kako ima ljudi koji motaju po glavi načine otimanja novca od poštenog sveta dok se taj isti pošteni svet bavi svojim svakodnevnim poštenim poslovima. Na internoj listi najgorih od loših na drugom mestu je svakako naš dobri despot koji je sačekao da istekne naplativost duga za TV pretplatu od skoro pola milijarde evra, pa nam je sada ponovo dovodi na vrata. Na prvom mestu su marketinški gurui.
Najbolje je u svemu što ja zapravo nemam pojma po kojima pravilima ti ljudi igraju. U prethodnih godinu dana stiže do običnog sveta glas ekonomista i sociologa (Piketi, Varufakis) koji ukazuju da je liberalni kapitalizam – neminovni i terminalni oblik kapitalizma, logički ekvivalent komunističkih gulaga – doveo ekonomiju do apsurda i ukazuju na laž koju sobom nosi koncept tržišnog društva, laž čiji su nosioci agenti najbogatijih, a koja pogađa sve ostale. Nažalost, nema ni u najavi marketinških insajdera ili makar marketingaša-levičara da ogole sve podlosti kojima se marketing služi.
Pazite, recimo, ovaj naslov:
Možete misliti. Privukao je i mene, što da ne? I ja sam neki usrani kupac, pa makar to bile četkice za zube i ostali kilogrami krompira? NE, jer ovde reč privući znači isto što i moja nekadašnja zainteresovanost: poziv na trzanje kreditne kartice.
Odbrane nema, ko misli da se može odbraniti nema pojma sa kim ima posla. To je fascinantna banda, koja se služi svim mogućim sociološko-psihološkim štosevima. Na vetrometini smo, ostavljeni da na svojoj koži trpimo posledice. Ko preživi, pričaće.
А пропао те заинтересованости, ја то не бих схватао преозбиљно. Уосталом, чему служи она напомена, “..ако сте озбиљан купац…” коју сваки продавац воли да убаци? Ја као купац волим мало и да се нашалим, да олабавим атмосферу, па онда кад ме то питају не знам шта да им кажем.
Стварно, шта је то озбиљан купац и како се разликује од мене?
To ti pričam, super ti je primer. Ozbiljnost kupca je ista stvar kao i zainteresovanost i/ili privučenost.
Da, da, napadaju razni sa svih strana… Čekbre, hej, a kad ‘ će mi da pričamo o osiguranju? A? Kada ste slobodni? Da li vam odgovara početkom ili krajem nedelje?
Nije problem pričati o osiguranju. Problem je u tome što su agenti osiguranja skloni da taj tzv. finansijski proizvod° prodaju u paketu sa kvazi-ideologijom. Tu ideologiju ne mogu da podnesem. Najgore je kad čovek izvuče tezu zasnovanu na poluistini, pa je razvlači preko brda i dolina. Kad sam jednom takvom liku rekao da mu teze ne stoji jedna uz drugu, pa nije moguće izvući zaključak, mrtav ‘ladan je rekao “ah, pa vi razmišljate o ovome!” i navalio još gore. Prvi put me je u životu video pre petnaest minuta, o meni ne zna baš ništa, a mrtav ‘ladan me kvalifikuje kao potencijalno uspešnog.
Imate li ideju šta sam spreman da uradim takvima? Ne, nemate.
Sad, na stranu što ga više uopšte nisam slušao, pa ne znam o čemu je toliko penio, ali to poslednje što sam slušao je bilo sjajno: lik je mrtav ‘ladan napravio uporednu tabelu penzionog osiguranja u Japanu, SAD i Srbiji i iz nje izvukao neku metastatistiku. Kad sam video to, prekinuo sam ga i pitao zašto mi saopštava poluistine. Kakve poluistine, pita. Pa lepo: u Japanu uopšte ne postoji državno penziono osiguranje, nego se penzija zasniva na inicijativi pojedinaca koji se sami dobrovoljno organizuju u fondove; u SAD državni penzioni plan postoji samo za državne službenike; a u Srbiji, barem formalno, državni penzioni plan postoji za sve zaposlene.
Mučno mi je i da prepričavam sve, a imalo bi još da se priča. Kratka verzija glasi da nikad više neću dozvoliti sebi da trpim takve ludake, pa taman to bilo i samo zbog najboljeg prijatelja, kao što beše tom prilikom. A ako me ikad iko prisili na te tzv. kućne prezentacije, niko se neće lepo provesti, na čelu sa predavačem.
________
° Gadi mi se kada se finansijska usluga naziva proizvodom, ali jedna profesorka ekonomije mi veli da nemam kud. U svetu globalizovane ekonomije liberalnog modela, to se zove baš tako: finansijski proizvod.
Krajnje je vreme za nedelju Varufakisa na SP.
O, da. Krajnje je vreme za Varufakisa uopšte. Ne kupih njegovu knjigu letos, a trebalo bi.
Knjiga je zanimljiva za čitanje i onima kojima ekonomija nije struka. Stiče se utisak da nije pisana u jednom dahu. U načelu, politički je korektna, a o nekim njegovim stavovima bi moglo da se diskutuje.
Trebalo bi, iako je pisana za mlađe tinejdžere. Meni je takva priča bila potrebna, jer se nikako nisam razumeo u ekonomiju pre knjige. Sada se isto ne razumem, ali bar znam kada tajkuni seru: uvek. Ali to sam znao i pre? Jesam, ali sad znam stručnije da objasnim… 😀
У ствари осигурање је двострука коцка. Осигурање игра са вероватноћом да ће само једна у ен полиса доћи на наплату. Осигураник игра са вероватноћом да ће му се десити само оно против чега се осигурао, а не оно против чега није.
Код здравственог је то још мало луђе, треба унапред да знаш од чега би могао да се разболиш па да се осигураш од тога, јер нема(ш) тих пара за које би те осигурали од свега.