Ovaj tekst je nesumnjivo posvećen mojoj mami, večitom ljubitelju serija
Nešto se mislim, idu mi na ganglije ove nove klase serija koje štancuju kablovski giganti. Prvi problem glasi: puštaju po jednu epizodu svake večeri. Ma to je nemoguće! Sami sebi kopaju rupu! Pitam se, da li je moguće da neka naopaka mračna strana čoveka želi da gleda reprize? Jer, šta bi drugo objasnilo tu galopirajuću brzinu kojom FOX ispucava nove sezone svojih serija? Doduše, gospoja i ja pratimo samo ljubljenog nam Kastla i vernu mu ljubu Bekett, a to je možda laki sitkom. Ali šta, ni ove druge, izvikane serije nisu ništa posebno.
I da, u pravu ste: muzika za bistrenje problematike stiže upravo sad:
Dakle, kako su to bolje sve te Breaking Bad, Dexter, The Walking Dead, Kuće od karata i ostale Igre prestol(j)a, da ne spominjem teatar besmisla poznat pod imenom Mad Men? Sve redom su zasnovane na ovakvom ili onakvom šokiranju gledalaca. Tu je još najpoštenije korišćenje seksa u Igri prestola. Svako od nas, bez obzira na sada već decenijsku preteranu saturaciju sisama, uvek voli da pogleda kakav zgodan seks u udarnom terminu, raznim savetima za radiokonfuzne agencije unatoč. Sve ovo ostalo su tipizirane, vešto režirane radnje, sa šokiranjem gledaoca (svejedno da li su u pitanju raspadnuta tela ili političari koji lažu) kao jedinim stvarnim ciljem.
Uopšte je zanat šokiranja preuzeo primat: medijska hobotnica Vice svoj uspeh isključivo bazira na umivenim verzijama naslova tipa “Nećete verovati…”, koji vode ka meni jednako dosadnim temama tipa grupnog seksa (svakako analnog) drogiranih mrzitelja Gospodara Prstenova. Naravno, tamo gde Vice koristi nož i viljušku, tabloidi zamahuju sekirama. I tu je pravi pad: Vice korisnicima Interneta (o kojima bi se imalo što reći, ali neka to ostane za drugu priliku) predstavlja isto ono što su tabloidi zadrugarskim seljacima sa flašom u ruci i ciglom pod dupetom.
Mislim da problem sa serijama čuči u samoj definiciji: to je format koji se nastavlja. A pošto se nastavlja, neophodno je da se ponavlja. A čim se ponavlja, neumitno je dosadan. I tu odbrane nema: dosada neupitno stiže. Pogledajte samo ovog novog Šerloka: dosadno da zveči. Tehnički savršeno odrađeno (ovo je zaista blaga izjava), izuzetno odglumljeno, sjajno napisano… i neviđeno hladno. Dosadno.
Forma koja je indukovala serije je, naravno, film. Nažalost, to je umiruća umetnička forma. Zašto je tako, jasno je: kao i praktično sve druge stvari, i film je dobio prodajnu vrednost, čime je izgubio životnu, umetničku vrednost. Prosto rečeno, film je postao samo roba. Pišem ovaj tekst, a sve vreme mi je u glavi Hičkokov film Psiho. I pitam se, nije li Hičkok jedan od rodonačelnika ideje o šokiranju gledaoca? Verovatno da, o tome bi bolje govorila moja svaša Maja, ali šokiranje nije bilo jedini cilj. Hičkok je imao posebno, iščašeno viđenje sveta koje je uspevao da nam prikaže. Ova savremena serijska produkcija vidi samo novac i stoga novac nudi kao jedinu vrednost. Jebiga.
P.S. Reality programi su nadogradnja serija i o njima za sada nemam šta reći, pa ih ovde pominjem samo da bih ukazao na ovog našeg, ili čijeg li već, despota koji svojom umetnošću nespavanja podiže zahteve od učesnika reality programa u nove, verovatno u skorije vreme nedostižne, visine.