Tajanstveni voz

Veliki muzičar u neuobičajenom izdanju… No, prvo da voz krene.

Uvek sam se pitao šta bi se sa autorom dešavalo da nije napisao ONU pesmu.

Garya Brookera prijatelji poznaju kao mirnog čoveka, a publika kao lidera grupe Procol Harum. Zaljubljenici dobro znaju da se u njihov opus treba dobro udubiti – nije slučajno to što im se albumi smatraju antologijskim. Zabrljali su tek malo, na samom kraju. Tako im i treba kada su sami sebi postavili visoke standarde. 🙂

Malo ljudi uopšte zna da je Brooker snimao solo albume, ukupno četiri komada. Nekako su prolazili nezapaženo, a imalo se šta čuti. Prva dva koje je snimio po raspadu grupe nisu mu mnogo pomogli da uspostavi solističku karijeru pa je, trbuhom za kruhom, završio među muzičarima koji su pratili njegovog komšiju i bliskog prijatelja Erica Claptona. Nešto kasnije, gostovao je kod Alana Parsonsa i odlično otpevao pesmu Limelight, jednu od boljih na inače slabom albumu Stereotomy (1985).

U isto vreme kada se odvijala saradnja sa Parsonsom, snimao je i svoj treći album, Echoes In The Night (1985) koji je bio pravo iznenađenje. Na njemu, Brooker je bio u punoj formi, a ekipa koja se zatekla na snimanju uključivala je i bivše članove Procol Haruma. Doduše, ne na istom mestu i u isto vreme. Malo je pripomogao i komšija Clapton… Ponovo je bilo magije.

Ako hoću da cepidlačim, na snimcima ima previše sintisajzera za moj ukus i produkcija je malo “plastična”, tako tipična za to vreme. Ali to zanemarujem jer su sve pesme, bez obzira na produkciju, odlične. I, kako album odmiče, sve manje je “novog” zvuka, a sve više starog…

Današnja, Ghost Train, mi je omiljena. Dovoljno je uvrnuta (tekst je pisao Keith Reid), tipično engleska i nepredvidljiva u kom smeru će da se kreće. A i podseća me na poneke rane radove Hacketta i veselog društva okupljenog oko njega.

Ghost Train, a to vam je onaj vozić koji se kotrlja u “Kućama strave” po zabavnim parkovima, i posle trideset godina vozi punom parom.