Utovar nedeljom, 25. oktobar

Hajde da lepo uvedemo cenzuru i inkviziciju, pa da makar znamo na čemu smo.

Gore MOŽE biti, tako da bismo ovog puta hteli da uputimo apel svim ljudima dobre volje da prestanu da kukumavče kako nikad nije bilo zategnutije (bilo je) niti siromašnije (bilo je), kako nikad nije vladala ovolika strahovlada (jeste), kako je cenzura najveća dosad (nije), te kako je ovo najmračniji period Srbije (nije). Fora je samo u tome što zapravo jeste zategnuto, siromašno, strašno, cenzurisano i mračno, te je fora i u tome što nikad do sad nije sve to bilo istovremeno postavljano kao mera, pogotovo u kontekstu 21. veka, u kome čak i na retrogradno orijentisanom Balkanu važe neka druga pravila u odnosu na 15. vek, kada je zategnuto, siromašno, strašno, cenzurisano i mračno predstavljalo opšti obrazac življenja za svakog osim za sultana i njegovu svitu.

Preko svega, ova vlast otvoreno saopštava da smo mi svi budale. Dobro de, ne baš tim rečima, ali ako ste budala, vama je svakako svejedno, niste ni doprli do ovog bloga, pa nije ni jasno zašto se mi sad vama ovde obraćamo. Vi svi ostali, znate i sami: kada vam neki od onih mamlaza iz aktuelne političke eutarhije uputi radosnu vest kako će već za godinu-dve biti bolje, pa stoga zbilja nema potrebe da mladi emigriraju, mi vam preporučujemo da dobro kontrolišete svoje impulsivne reakcije. Ako vam onaj lik sa duuugom i uuuglednom političkom karijeeeeerom, tokom koje je strpljivim koracima došao do mesta Osrednje Velikog Štrumpfa, kaže da nema 24 stana u Burgasu, udahnite duboko deset puta i oćutite mu. A ako čujete da je sedam tragičnih smrti kažnjeno zabranom rešavanja ukrštenih reči u trajanju od dve godine, nasmešite se blago i klimnite glavom potvrdno, da drugi pomisle da se slažete da tom merom.

Drugim rečima, savetujemo vam da ne upućujete takve prosipače reči i činioce dela u tri pičke materine, jer terati nekog u tri pičke materine je nepristojno i rezervisano za baš-baš loše ljude, pa vam psovka, recimo, “da se nosiš u tri pičke materine” može biti ocenjenja kao neodgovarajuća, prenaglašena, pa čak i preterana (na stranu izostanak persiranja “nosite”, što je zaista neučtivo). Uostalom, kako hoćete, to je stvar vaše savesti: ako insistirate da izgovarača ili izvršitelja neke belosvetske demagogije oterate u tri pičke materine, učinite to, ali mi vam to ne savetujemo i ne stojimo uz vas u tom nastojanju. Međutim, ako ste spremni da malo ublažite svoju psovku, recimo da izjavite “nosite se svi redom, kolektivno ili pojedinačno, u pičku materinu (tj. samo jednu, prim. SP)”, postoji izvesna verovatnoća da ćemo vam se pridružiti u toj vrsti blagoslova.

I pustite sad Podgoricu: to je tamo. A mi smo ovde i gledamo svoju muku: sami sebe moramo da trpimo, jer naša vlast je legitimna. Pa i ona vlast tamo je legitimna, kažete vi; pa šta, kažemo mi – i to bi bilo to.

Uzdržite se, pobogu!

U međuvremenu, građanstvo Srbije još uvek nije naučilo razliku između pretplate i takse. I šta rekoste? Da treba plaćati tu taksu? Da, naravno da treba, čim počnemo da zarađujemo toliko da to nije bitna stavka u budžetu. Samo – kome? Pravi izbor bi bio da se svakom domaćinstvu dozvoli da izabere onog TV operatera sa nacionalnom frekvencijom kojeg želi i da se to prati u centralnom registru. Pa da vidimo treba li i dalje plaćati nepoznato prevelik broj zaposlenih u RTS-u koji ni sami ne umeju da opišu svoj radni dan.

Šta? Kako? Aha, da! Može i tako: da se SVE emisije na javnom servisu emituju bez prekidanja reklamama, nego da se reklame dozvole isključivo između emisija i da svaka treća reklama bude nekomercijalna i društveno angažovana. Da se reprizni programi emituju isključivo između ponoći i podneva, a da se od podneva do ponoći emituju sveži programi ili da postoji pravo na JEDNU reprizu autorskog programa u udarnom terminu, na zahtev gledalaca, posle pauze koja nije kraća od 60 dana.

Imalo bi se još šta reći, pogotovo o obrazovnom programu, ali dajte da pre toga otmemo naše školstvo od onih belosvetskih baraba što barataju belosvetskim kreditima, da ove koji su dali škole na strateško upravljanje tim skotovima poklonimo dotičnima da ih povedu sa sobom kuda znaju i umeju, jer takvi ovom društvu nisu potrebni. Pa da najzad vratimo školstvo prosvetnoj struci, gde i pripada, a da toj struci vratimo i dostojanstvo bez kojeg ovo jadno društvo neće dogurati ni do polovine ovog veka.

Savet Alana Forda:

Ili uzmi ono što ti braća nude ili ćuti i napravi sam što najbolje umeš; samo nemoj posle da kažeš da ti niko nije ponudio pomoć. Ovaj savet je besplatan.

Ovo nam se dešava drugi ili treći put, ali sad već imamo neke tragove… Naime, opet smo primili e-poruku sa skrivenim zaglavljem, pa ne vidimo ko je pošiljalac. Međutim, sad smo sasvim sigurni da je to bio Glugenije Svemogući, koji verovatno pokušava da se vrati u naše redove na neki spektakularan način. Mada, nejasno je zašto to čini, jer svako njegovo javljanje je spektakl sam po sebi.

Primljeni sadržaj vam prenosimo u celosti, između dve oznake “- * -“. Slika je bila deo tog neobičnog pisma, a obratite pažnju i na link koji je nama poslužio kao mogući ključ značenja ovog čudnog sadržaja.

– * –

Da li?

Ako ovde, onda samo. Odmah ili, šta? Prenelo.

I? Samo da? Koga.

– * –

Nama se čini da Glugenije Svemogući pokušava da izboksuje još jedan “spontani” intervju. Razmišljamo šta nam je činiti. Obavestićemo vas o ishodu. Komentari su dobrodošli.

Citat nedelje je, zapravo, kratka priča. S obzirom na to od koga dolazi, dobro smo i prošli.

Uvijek su mi govorili da ja moram, recimo, promovirati ploču, da se moram slikati, davati intervjue… Pa sam ih pitao: “Jeste li čitali Dostojevskog?” Vele: “Jesmo!”
“A jeste li ga ikad vidjeli?”

Johann B. Štulić

Vala, jes’. Ni mi se ne sećamo nijednog intervjua koji je Dostojevski dao, mada… Ako ćemo pravo, nismo bili redovni čitaoci “Politike”, pa ko zna, možda je tamo Lazanski odneo intervju sa njim. Moćan novinar, taj Lazanski. O njemu je čak i Džoni pevao.

Izgorela Cigi kuća i policajac pravi zapisnik. Ciga diktira šta mu je sve izgorelo:

– Piši… Samsung LCD televizor od 60 inča! Sony muzička linija sa deset zvučnika od hiljadu vati! Bosh mašina za veš! Bosh pegla! Bosh mašina za sudove! Bosh mikrotalasna! Dva kompjutera i dva laptopa!

Policajac se iznervira:
– Ajde bre Cigo, ne laži toliko, pa ti nisi ni struju imao ovde dovedenu!
– A, da, piši: agregat Honda na dizel, deset kilovata…

I kao što rekosmo: nikad, ali nikad ne zanemaruj značaj međunarodne kulturne saradnje.

Rokfelerova biografija je veoma živopisna i nadasve poučna. Prvo je na pijaci kupio pet jabuka za pet centi, odneo ih kući, izglancao, a zatim ih prodao za 10 centi. Kupio je zatim deset jabuka, odneo ih kući i izglancao, a zatim prodao za 20 centi. Kupio je potom 20 jabuka, odneo ih kući, izglancao, a zatim ih prodao za 40 centi. (…)

Onda je kupio 1280 jabuka, odneo ih kući, izglancao, a zatim ih prodao za 2560 centi. Onda je kupio 2560 jabuka, ali nije stigao da ih izglanca i proda, jer mu je iznenada umrla baba i ostavila mu nasledstvo od milion dolara.

Nikad, ali nikad ne zanemaruj savete dobrih ljudi da se okaneš recepata Džejmija Olivera. Pratiti savete Engleza o pripremi hrane ne samo da je glupo, već je i opasno.

Piše nam jedan čitalac Suštine pasijansa:

Ja sam prijatelj sa svojom decom i razumem veliku važnost vremena koje treba da provedem sa njima. Evo, na primer, celo popodne smo zajedno tražili njihovu čokoladu koju sam ja noćas pojeo.

Važno je imati plan. Sve ostalo je manje bitno. I zato nikad, ali nikad ne potcenjuj ljude s planom.

Nikad, ali nikad nemoj da zanemariš tendencije u razvoju tehnologija za poboljšanje kvaliteta slike.

Sasvim je u redu da se oslanjate na svoje sećanje, ali nije sasvim u redu da žrtvujete druge ljude zbog tog sećanja koje, jebiga, nije uvek baš onakvo kakav je događaj zapravo bio… Ako je uopšte bio. Vašoj pažnji i vremenu za čitanje preporučujemo kratki tekst “Da li verujete sopstvenom sećanju?” koji otvara temu za razmišljanje. Iako daleko od ozbiljne elaboracije, tekst će vam skrenuti pažnju na ozbiljan problem lažnog sećanja.

…Pored toga što menjaju sećanje na određeni događaj, naknadne informacije mogu da navedu ljude da veruju da su učestvovali u događajima koje su zapravo zamišljali ili su o njima samo razmišljali. Tako su psiholozi, korišćenjem sugestivnih pitanja i tehnike zamišljanja, uspeli da navedu ljude da misle da su se u detinjstvu izgubili u tržnom centru, da su prouzrokovali incident na venčanju svog rođaka, te da ih je napala agresivna životinja.

A sad zamislite šta bi bilo kad bi ove tehnike koristila vlast neke države.
A sad razmislite da li vlast nekih država to zaista i radi u cilju kanalisanja krda.
A sad počnite da razmišljate svojom glavom i nemojte nikad da prestanete.

A sad mali socijalni eksperiment: u sledećih nekoliko utovara ćemo vam postavljati pitanje u vezi sa nekom fotografijom, pozivajući vas da zamislite da ste upravo doživeli situaciju sa slike. Dakle: šta biste prvo rekli, a da nije “ujeboteštajeovo”, kada biste na svojim ulaznim vratima videli ovo?

Perspektiva je jasna.

– Simo!

– Da, draga?

– Odnesi ovaj klavir na tavan!

– Odmah! A šta u drugoj ruci da ponesem?

I šta velite? Da tu taksu treba plaćati? Jeste li sigurni?

Ako ste sigurni, otkud vi ovde?

I kao što rekosmo: zamislite šta bi bilo kad bi tehnike “tvoji su kapc’ teški” AKA “ti spavaš, ti sada spavaš” koristila vlast neke države.

I nikad, ali nikad nemojte da zanemarite značaj jednog izraza u potpuno pogrešnom kontekstu koji je uobičajen kada se dobar reditelj pretvori u lošeg politikanta. Ali to je već neka druga, tužna priča.

Evo, opet se desilo: nema više reči. Vrag će znati šta se to dešava sa poslednjim odeljkom utovara.

Poslednje atome koncentracije trošimo na prvu istinu sedmog dana u nedelji, onu da je ručak nedeljom najvažnija vikend-tema svakog čoveka mirne savesti. Ako vam je savest mirna, to je dobro: prijatan ručak vam želimo. A posle ručka, zna se red: gibanica s makom.