Utovar nedeljom, 4. oktobar

Evo nas opet. U punom sastavu, u punom sjaju. Vaša pobeda. Jedino, pomalo ne prija kad nam na vrhu brda svaki put kažu da nije to taj kamen.

Sad bi trebalo izreći neke svečane reči, pa se onda latiti stare prakse podjebavanja aktuelne političke elite. Međutim, nešto nam nije do protokolarnog ponašanja, a baviti se politikom i političarima bi nam upropastilo današnji dan, jer teme koje možemo da otvorimo izazivaju želju za destrukcijom i samodestrukcijom. A to baš i nije neka perspektiva za nedeljno popodne.

Šta onda možemo da preduzmemo? Glugenije Svemogući se još nije vratio na radno mesto (na mailove ne odgovara, mobilni je isključio, a čujemo da više nema ni stalnu adresu stanovanja), pa da mu prepustimo pisanje uvoda. Lupali smo glavu neko vreme i onda smo se setili: evo vam jedne zanimljive fotografije, pa radite sa njom šta god poželite.

Ako je moguće, uradite ono za šta je predviđena rupa na ovoj fotografiji: zasadite drvo.

Elem, šta je ovo: juče su Šef i Valex skoknuli do Zrenjanina, gde su učestvovali u hepeningu pod nazivom Scott Kelby’s Worldwide Photowalk. Dobro vreme, sjajno društvo, zanimljive prigode za fotografisanje… Šta ćeš više!

E, tom prigodom overismo i novi trg u Zrenjaninu. Bolno oćelavljen žestokom akcijom nekih ljudi koji misle da je baš dobar fazon poseći mnogo živih drveta pod izgovorom da ta dreveta koče napredak, taj trg baš i nije neko stecište urbane lepote. Ali, obećanje je ono pravo što nekog političara održava u plutajućem položaju: ostavili su nekoliko desetina rupa, uredno zaštićenoih da građani ne nastradaju i obećali su da će tu (jednom…) doneti razvijena, velika drva. Ajd’ pa neka bude i tako. Neka bude bilo kako, samo ona perverzna golotinja da se prevaziđe. A to što su zajebali ovu i sledeću generaciju… Pa dobro, možda pretekne neko kada ta drveta budu dovoljno stara i velika da neko pod njima uživa u pravoj hladovini.

U međuvremenu: rupa. Rupa kao takva. Rupa kao postmoderni motiv praznine sa perspektivom nečeg poželjnog. Rupa kao lajtmotiv stvaranja novog, lepšeg sveta.

E, to.

Savet Alana Forda:

Ili sam spremi zimnicu ili spremi pare da plaćaš salatu skupo po supermarketima; nemoj posle da se žališ na skupoću. Ovaj savet je besplatan.

– Zdravo.
– Zdravo.
– Hoćeš li piće?
– Može…
– Lepa si.
– Hvala.
– Jesi li zauzeta?
– Nisam, dosađujem se.
– Ma, ne to… Nego, u vezi?
– U vezi sa čim?
– Ma, ništa… Ostani lepa. Aj’ ćao.

Imamo za vas predlog za čitanje, a bogme i za razmišljanje, pod uslovom da nije prevelika uvreda da vas zamolimo da malo razmislite sopstvenom glavom: Miljenko Jergović – Vrijeme kad je jedino ispravno biti naivan.

Koliko god, ali humanizam se ne mjeri brojevima. Ponekad je pragmatično spasiti jednog čovjeka, ali humanizmom se smatra samo ako su spašeni svi koji su mogli biti spašeni. Humanizam postoji samo ako se ne razmišlja o humanizmu drugih. Pragmatično je pomoći ako pomažu svi. Humano je, kršćanski je, abrahamski je, u duhu Rute je pomoći kad ne pomaže nitko.

A tek da znate odakle je Jergović razvio svoju priču. Boli.

Nikad, ali nikad nemoj da potcenjuješ moć prosvetljenja tokom čitanja stripa.

Kupili ste fotoaparat, naravno digitalni, malo se ljutili što je posle kupovine memorijske kartice i futrole sve izašlo na više od 120 evra, ali… Sad imate automatiku koja misli umesto vas, a “fotoaparat pravi baš dobre fotke”.

Stanite malo.

Ne pravi fotoaparat fotke. Fotoaparat ih samo beleži. I to onako kako ste mu vi sami naložili. Možete da se brukate i pustite parče hardvera da “misli” umesto vas, a možete i sami da preduzmete nešto. Nije božje slovo, nije ni cepanje atoma, već prosta tehnička stvar koja, uz malo truda, može da ispadne čak i zabavna dok stvarate nešto bolje od automatskog rezultata.

Put od proizvodnje velike količine digitalnog smeća (koje ćete ionako izgubiti kada sledeći put budete reinstalirali Windows, a niste pazili da napravite backup) do manje količine dobrih fotografija nije dug. Počnite od lova na sopstvene greške. Evo jednog priloga koji ćete i uz prosto poznavanje engleskog jezika uspeti sami da rastumačite: 35 things photographers do wrong (and how to stop doing them). A ako vam šta tu nije jasno, obratite nam se i pomoći ćemo vam.

Nikad, ali nikad nemoj da potcenjuješ moć kvalitetne onomatopeje.

Pratite li strip-blog Savage Chickens? Trebalo bi. Uzorak je pred vama.

Nikad, ali nikad ne potcenjuj moć zaštite na radu. Recimo: nosi masku kad variš ili sečeš metal, jer metal je opas….. opalac!…

Novovenčani par je bio u braku dve nedelje. Muž, iako jako zaljubljen, nije mogao dočekati da izađe napolje i vidi se sa svojim prijateljima u kafiću, pa je rekao svojoj novoj ženi:

– Draga, vraćam se odmah! Za sat-dva najviše!
– A gde ćeš, dušo?
– Idem u kafić, lepotice. Na pivo!
– Želiš pivo, ljubavi? Pa što ne kažeš! Pogledaj ovo!

Otvorila je vrata frižidera i pokazala mu 25 različitih vrsta vrhunskih piva iz Nemačke, Holandije, Belgije, Češke, Engleske, Irske… Muž nije znao šta da kaže, a jedino što mu je palo na pamet, bilo je:

– Da, srećo moja… Ali, u kafiću… Znaš… Imaju ledene čaše..

Nije stigao ni da završi rečenicu, kada ga je žena prekide:

– Želiš ledenu čašu, najdraži? Samo reci! – i na to otvori zamrzivač i iz njega uze jednu veliku kriglu, toliko ledenu da je sva odmah pobelela na vazduhu. Muž, već pomalo bled, reče:

– Da, dušice, ali u kafiću imaju i one super grickalice… Ma, neću dugo, odmah ću se vratiti. Obećavam. OK?
– Želiš grickalice, medeni? Nema problema! – reče ženica, otvarajući ormarić i vadeći čips, kikiriki, indijske orahe, kokice, peciva…
– Ali, mila moja… U kafiću… Znaš… Tamo psuju i govore ružne reči…
– A, to!… Želiš ružne reči, kretenčino? Popij to jebeno pivo u svojoj jebenoj ledenoj krigli i pojedi te posrane grickalice ili ih zabij u guzicu, mamlaze! Ti si sada oženjen i nigde ne ideš! Je li to jasno, šupčino?

Kad moraš da napraviš korak dalje, gledaj da to bude onaj preko crte. Ako umeš da brojiš do deset, nauči da brojiš do 11 i neka to bude nova granica.

Obaška bolji rezultati akcije.

Važno je da znaš kuda ćeš.

Šta će biti kad stigneš tamo kuda si krenuo, sasvim je drugo pitanje.

Nego, da ne zaboravimo, potkraj ovog javljanja… Slobodni da citiramo Dejva Boumana, kad je ono svrnuo da poseti bivšu ženu u “2010: Drugoj Odiseji” – nešto će da se desi. Nešto divno. Samo se malo strpite i pratite objave na fejZbuku.

I kao što rekosmo više puta: od priče vajde nema. Nekima to ne možeš da objasniš, ne možeš ni da im pokažeš, pa na kraju ispadne da ne možeš ništa. To je možda i tačno, ali danas je nedelja, ručak se sprema i mi ne vidimo razloga da kvarimo raspoloženje pričajući kako od priče nema sreće.

Rešavajući se ovog oksimorona po svaku cenu, opraštamo se sa vama za ovu nedelju standardnom i uvek iskrenom frazom: prijatan ručak vam želimo!