Како сад ово превести

Кад ми неко каже џез рок, прво замислим неку гломазну поставу, као што су били “Чејс” или “Крв, зној и сузе” – дакле комплет дувачка линија у којој фале само дувачи стакла, а жицари и ударачи и оргуљаши су више као салата.

Данас су ми натрчали Ештон, Гарднер и Дајк, и то не са својим највећим хитом, који баш и не умем да преведем другачије но као “воскресни метеж” (resurrection  му дође и ускрснуће и обнова порушеног, shuffle је и мешање карата и брз рад ногу и још којешта), него са овим.

Не личи баш на оно како смо замишљали џез рок, а? Није (ми) битно, напросто волим кад неко уме да мелодији да овакав штимунг. “Maiden voyage” би било водено крштење, тј прво путовање новог брода, ако се не варам.

Зашто баш ова ствар? Боље би било питати њих (тј Дајка и можда оног четвртог, ова двојица су помрла 2001.) зашто су ту песму ставили двапут на албум. Што можда и није неко чудо, јер су повремено сарађивали са Џорџом Харисоном, који је те године исто имао албум са две верзије исте песме. С њим су се знали од пре, јер су Ештон и Дајк били у Ремској четворци, која га је пратила у музици за неки филм још 1967. Та четворка се са Битлсима смењивала на истим свиркама, у истим клубовима, Ливерпудлијци и једни и други (Liverpoodlian – ал’ не знам да ли сами себе тако зову или су им то изденуле комшије).

Мени се ова ствар лепи за уво не због неке особите мелодије (није, тј особита, само пријатна и леже у уво), нити због неког виртуозног сола (нема), нити због некаквог грандиозног звука (није, штавише делује сасвим камерно) и чак не вуче ни на тај џез рок – у ствари, сад кад боље погледам, они су тек једном ногом у џезу, а и то су само прсте замочили. Изузев оног хита, јелда. Па зашто онда баш ова? Па због тог штимунга, камерног. Певач се не дере, не упиње се, ствар делује малтене акустично. Ово отприлике треба слушати у сумрак, кад већ треба упалити светло али те обузме тако неки мир и никако ти се не устаје из столице, а и светло би све покварило. Е, тај штимунг.

Њих се једва сећам из времена кад су били неко, јер су, гледано одавде, били чудо од једног хита, и никад више нисмо чули за њих. Међутим, испоставило се да сам негде нашао читав први албум, и да су издали још два. И да их је било свега четворица, а овамо џез рок. Хм. Ајде да повучем то за џез, што даље копам, све ми мање личи, повукла ме она дувачка линија… Олмјузик их трпа у паорски рок (power rock :)), шта год да му то данас значи, вероватно су тако сврставали све супергрупе, тј групе настале мешањем карата након распада славнијих  бендова.

Пошто су ми се увукли у уво за данас, нашао сам још којешта (дакле провео сам бар пола сата на мрежи читуцкајући и ослушкујући) – за површно упознавање нека буде довољна ова листа. И да не заборавим, одлична изведба катастрофе у руднику, о чијем смо оригиналу већ писали.

Како већ бива са таквим бендовима тих година, нису дуго издржали – Ештон нешто радио са Ијаном Пејсом и Џоном Лордом, ено албума. Па ко помро ко преживео, како то већ бива. Наравоученије? Нема, има плејлиста на којој сам их (поново) открио.