Једна од пре: плаћаона

Пошто сам у доласку до Крагујевца омануо са скретањем код Неменикућа (требало је туда, али ме гепеес упутио куд сам већ скренуо), промашио сам и Буковичку бању. То ћемо у повратку.

Цврц. Прво нас је Зоћа убедио да не крећемо тако рано, јер ће сунце да ми бије у лице (хоће, како да не, возим углавном ка северу, ал’ нека те, ценим гест). Остадосмо тако скоро до сутона, а и није то тако далеко. У Аранђеловцу нас је дочекао мрак, хотел са превише звездица и нула знакова до неког другог преноћишта.

Тј било је других хотела… “Старо здање”, које смо једва нашли, у потпуном мраку, ниједна сијалица. Нека сивоалуминијумска скаламерија од хотела ван града, е па нећу да се враћам толико назад. Није нам се ни вечерало, оно што смо ручали са Зоћом је још увек држало. Преноћишта нигде а обишли смо већ трећи круг… и онда, чегбре, па нећете ви мене зајебавати, имам само 160км до куће. Ај једну кафу и на друм.

eos_3262520140830_22_26_54

(велика)

Кафа је испала доказ да у ствари нема сврхе путовати. Иста таква, пред истим таквим кафићем, са истим соком на ком пише “боровница” а више од две трећине је грожђе, са истом полумрзовољном келнерицом и истим намештајем, може да се попије на још двадесет места на том истом сокаку, или у било ком граду у Европи. Једино што се променило од времена кад су Саја и Гаја певали “сви ми градови изгледају исто / биоскопи и фабрике” је што више нема ни биоскопа ни фабрика (мада, руку на срце, Аранђеловац и даље пуни боце и сече мермер, ал’ то је ван града) него је нешто друго свуда исто.

Гепеес је боље послужио у повратку, ако ништа друго провео ме кроз Младеновац неким путем који је испао онај којим баш треба, иако никако није личио, било је других улица које делују значајније, шире и прометније. Но, свеједно, избили смо на аутопут, саксо се разгалио кад је осетио ногу на педали и јездио свих 120 км/ч све до Бубањ Потока.

Е ту смо јездили свих 2 км/ч, јер… последња субота у августу, свима се завршава годишњи одмор, и цела Турска и још понека околна земља у понедељак има да се појаве на послу негде на потезу од Гибралтара до Хелсинкија. И сви баш овуда, старом царском џадом. Као што се види, није ни било тако страшно, сећам се бољих гужви на другим местима. Уме држава Србија и понешто ефикасно да ради, например да убире харач.

Ипак ми је било довољно досадно да напипам канона и штрикнем овај снимак. Зачудо, ветробран није био мастан од комараца, иначе не бих ни покушавао, а да истурам фоткалицу кроз прозор нешто нисам био рад, разноразних фаца је ту било.

Не знам на шта сам штимао светло, вероватно на леђа белог аутобуса две траке десно. Ово је једно од оних места где је ноћ шаренија од дана, и зависно од тога на који безбојни предмет се баждари боја, може да се добије десет различитих атмосфера, јер белог светла нема. Постоји само избор да се за белу прогласи ова али она боја, или ниједна. А догађа ми се понекад и то, да пробам свих десет и на крају изаберем да не урадим ништа. Замало да то урадим и овог пута.

И тако, тродневни викенд се завршио за два дана. Свеједно, више волим ову врсту авантуре него да све испланирам, закажем, резервишем и знам унапред.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte NEĆE biti objavljena. Obavezna polja su obeležena zvezdicom *

CAPTCHA ImageChange Image