Troilos ist, glaube ich, in München

Отприлике 2003 ми се заломило нешто слободног времена (читај: остао без посла) па сам између друге разоноде (јурњаве за огласима и цимања познаника имејлом за рукав) кренуо да шврљам по тим равним мрежама. Наватао се читав талас којекаквих забачених бендова из периода прогресивног рока.

Кресиду” сам до јуче бркао са “Пешчаном ружом” те сам тако мислио да су Французи, ал’ јок, као и већина те булументе, Енглези. Немам појма ни ко су ни шта су, ал’ ова ствар ми се некако увек нађе на плејлисти (и то на обетри).

Зашто имам три плејлисте? Па… испало је да ми треба.

Једно је општа, на којој је све што имам. Друго је сапуњара, са музиком за прање ушију (што ми одавно није затребало, јесам ли то огуглао на народњаке или их срећем довољно ретко да ми само прозвижде кроз главу?) а треће је за кола. Ову трећу обнављам отприлике годишње, колико ми траје да ми дојади шта већ слушам у колима. Сапатници ће схватити да се у ствари јако мало возим :).

Е сад шта је то Кресида и зашто баш ова ствар? Немам појма за оно прво, таквих бендова је тада било на пишле, морала се сакупљати повелика моба само да се подбере, а за озбиљну бербу никад кворума. Колико сам стигао да изгуглам (дакле, два минута, од вишка података уме да се слоши), издржали су од шесет осме до седамдесете па онда куд који. Изродили два албума, са којих се не сећам ничег (тј можда се и сећам али не да је њихово) осим ове ствари. За “Минхен” сам бар три пута завиривао у плејлисту да запамтим ко је то и како се зове песма, док нисам запамтио.

Повремено би у вожњи наишло неко затишје, па сам успевао да обратим пажњу на текст – наравно, никад цео, остало ми у глави само да ту има неког аматерског позоришта, да је то нека летња прича о Њ-у и Њојзи (знам ко је Њ, а и Њојзу сам срео, али у том животу је Њојза била оператерка а Њ јој био шеф) и да се после враћају негде. Тек ми је онда било чудно да неко исплете овакву малу симфонију око такве причице.

А волим ја то, те рок симфоније. Ово личи, понајвише по дувачима, на “Солзбери” од Јураја Хипа, који је својевремено исто био чест у колима. За разлику од већине других сличних бендова тог времена, компоновање и аранжман су схватили озбиљно, дакле није било довољно да имају гомилу клавијатура, да мелодијске линије испомажњавају из класичне музике или да удесе да као личе на њих, и да имају инструментал у средини. Не, ово је нешто… што ми се некако увек нађе на листи.

И на крају, зашто “Кресида”? Па, пре тога су се звали “Charge”, што је ваљда и њима било јасно да не иде као име бенда, јер значи јуриш, штићеник, задужење (и новчано!), пуњење, шаржер, набој (електрични), наплаћивање, оптужбу, дежурство и још пун андрак ствари. Па су се дохватили Шекспировог “Троила и Кресиде”, и одабрали само женски лик. Ето.