U vreme kada sam se upisao u gimnaziju, Elton John je imao 25 godina, četiri odlična studijska albuma iza sebe i uživao je u zasluženom uspehu. Verujem da nije ni slutio šta će ga snaći narednih godina, kada će postati harati velikim koncertnim pozornicama i postati muzičar koga svi znaju.
No, trebalo je prvo maturirati.
Album Honky Chateau (1972) je samo potvrdio da Elton savršeno dobro zna da piše zarazne pesme. I da se dobro zeza, što se moglo i očekivati ako se pratila kreativna linija sa prethodnih ostvarenja.
Počinje sa “Honky Cat” i udara slušaoca pravo u glavu. Nema u pesmi velike filozofije – ona je satkana na klasičnom honky tonk/boogie fazonu i puna je humora. Ono “cat” iz naslova bi bilo ekvivalent današnjem “brate” pa mi se čini da se njegov verni pratilac, pisac tekstova Bernie Taupin, namerno našalio na račun njihovog porekla (Taupin je sa sela, a Elton je gradsko dete).
Pesma je napisana u formi dijaloga – sa jedne strane je mladi, nadobudni & nezreli junoša koji je fasciniran životom u gradu, a sa druge njegova familija, koja mu stalno poručuje da se okane ćorava posla i vrati kući, u sredinu kojoj pripada.
U muzici se jasno prepoznaju Eltonovi uzori – po malo Allena Toussainta, a malo više Dr. Johna & Leona Russela čine da relatvno jednostavna muzička forma postane istinska magija. Ne smanjujući tempo, on će narednih nekoliko godina objaviti neke od svojih najboljih albuma i polako postati jedna od najvećih svetskih muzičkih zvezda svih vremena.
Za to vreme i ja ću maturirati, upisati fakultet i okrenuti se nekoj sasvim drugoj muzici. Rane Eltonove albume i dalje povremeno sa zadovoljstvom slušam, a snimke koncerata ne propuštam. U njima ima još uvek one stare magije.