Ima kraja

Svašta sam radio. Ovo još nisam.

Reči se gube,
reči kao trube,
samo ih odjek nosi kroz noć.

Na licu priče,
na tragove liče,
bledi odraz prošlih dana.

Misli se roje
kao da nisu moje,
a moju kožu raznosi vetar.

Prolećne kiše,
zime nema više,
svakom dobu dođe kraj.

Sa ovom maskom više ni korak
jer tmast je ovaj oblak
i zaklanja mi sunce.

Ima kraja.

Da, dobro ste shvatili. Stihovi koje ste upravo pročitali su moj prepev fenomenalne numere “There Is an End” američkog garažnog benda The Greengornes. Pesmu je proslavio film Jima JarmuschaBroken Flowers“, u čijoj poslednjoj sceni je iskorišćena kao lajtmotiv kapitalnog životnog zajeba kakav samo takav ludak ume da izrežira, a samo onaj drugi ludak ume da odglumi.

No, pesme se nisam setio sam, priznajem. Na nju sam naišao čitajući krajnje zanimljiv esej Žikice SimićaNajbolja rok pesma u 21. veku do sada?“, čije čitanje vam toplo preporučujem.

A dok sam ja čitao taj tekst i slušao ovu numeru, bezuspešno pokušavajući da se setim kada sam je poslednji put čuo (ali i dobro upamtio, pogotovo zbog tog fenomenalnog, anahrono memljivog zvuka), desila se čudna stvar: u meni su počeli da se sklapaju stihovi prepeva ove pesme. Nisam odoleo: otvorio sam Word, počeo da kucam, malo promišljao rešenja – i ovo što vidite je bilo gotovo za manje od deset minuta.

Ako izuzmem klinačku zajebanciju u vreme kada je moj fond reči na engleskom jeziku iznosio možda 300-400 reči, nisam znao nijedan idiom, a pride nisam nijednu knjigu na engleskom pročitao, a kamoli preko 100 kao danas, nisam pokušavao da prepevam nijednu pesmu sa engleskog. Prisećao bih se raznih patetičnih pokušaja raznog polusveta, a nije mi po volji bio čak ni prepev stihova Pink Floyda iz pera takvog majstora reči kao što je to bio Dragoslav Andrić. Pride, često mi je padalo staro pravilo na pamet: pesma se ne prevodi, nego mora da se prepeva; a da bi neko bio sposoban za to, mora i sam da bude pesnik čije poznavanje reči i strukture stihova nije manje od razumevanja autora. I sve mi to stoji u glavi odavno; osim toga, pokušavao sam da dokučim značenja ne prevodeći ih, što je najbolji način da se nauči neki strani jezik.

A onda mi je, tokom čitanja Žiletovog teksta, blesnula i druga misao koju sam nedavno pročitao u članku Srđana Strajnića “Svoj među svojima!” o nedavno održanom koncertu Stevea Wynna u Beogradu: rock’n’roll je upravo paradigma onoga o čemu treba pisati sasvim subjektivno. Na stranu sad to što se ova misao potpuno slaže sa onim što mi na Suštini pasijansa radimo (ne samo u kontekstu muzike i rock’n’rolla), nego je eho te misli fantastično legao na osećaj nemira koji se rodio u meni na stihove “Thoughts re-arrange, familar now strange“. Pade mi, ko zna kako, na pamet “Razbacane misli, strahovi se stisli“, rekoh sebi “ne valja, ovo je predaleko, spusti loptu” i već sledećeg trenutka sam imao još gluplje rešenje “misao mi pusta, ne ide na usta”: tu sam zastao čak i sa čitanjem teksta. Ili ćeš prestati da bulazniš ili ćeš se uozbiljiti i zaista pokušati, pomislih. Vikend je vreme kad jedino mogu da uberem vremena da se bavim bilo čime što ne moram, a toga sam uvek željan. Hajde da probam.

I kao što rekoh, deset minuta kasnije, uz samo dve ili tri prepravke tokom tog procesa, izađoše iz mene oni stihovi. Oni u pesmu ne bi legli, jer metrika prepeva nije zadovoljena (nećemo preterivati), ali nema veze: miris prašine je još uvek tu. Nema neke druge vrednosti, ali nema veze. It’s only rock’n’roll, but i like it.

Bez brige, neću ponavljati ovakve eksperimente, bar ne često. Jer, ima kraja.

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte NEĆE biti objavljena. Obavezna polja su obeležena zvezdicom *

CAPTCHA ImageChange Image