Ma šta mislili o Keithu Emersonu, neosporne su dve stvari: imao je svoju viziju muzike koju stvara i izvodi, bez obzira na to da li se nekome dopada, i bio je od malena virtouz na klavijaturama. Čak i danas, kada ima ozbiljne probleme sa motorikom leve ruke, na koncertima je brilijantan.
U njegovu svirku sa The Nice sam se zaljubio još u osnovnoj školi, a grupa ELP je bila još luđa.
Kao srednjoškolac, željno sam iščekivao svaki njihov novi album. Prva izdanja su se brzo izlizala od slušanja na lošem gramofonu. Zato sada imam nove ploče. Jedina stara koja je preživela je njihov poslednji veliki korak napred, album Brian Salad Surgery (1973).
O ovom albumu mogu da se ispredaju razne priče jer je senzacionalan – i do današnjih dana neprevaziđen. To je kruna onoga što se u to vreme podrazumevalo pod pojmom “simfo rok”. Istovremeno, bio je i kreativni zenit te velike grupe.
Da podsetim još jednom, bila je 1973. godina i Emerson je ovom albumu po prvi put koristio prototip polifonog sintisajzera.
Omot je uradio švajcarski nadrealistički umetnik Hans Rudolf Giger, koji će nekoliko godina kasnije postati svetski prepoznat kao dizajner scenografije za film Alien.
Uvodna pesma, “Jerusalem“, ujedno je bila objavljena kao singl. Mnogo godina kasnije saznao sam da je u Engleskoj zna svako dete jer je to obavezna lektira u školi. Komponovana na početku XX veka na stihove velikog engleskog pesnika Williama Blakea, zbog svoje himničnosti je često izvođena na školskim proslavama.
Izvorni tekst je već pomalo problematičan. Zasnovan je na široko rasprostranjenoj legendi da je Isus Hrist posetio Glastonbury. To se nije svidelo urednicima radio programa, koji su pesmu zabranili za emitovanje zbog navodnog bogohuljenja. BBC je otišao i korak dalje – tvrdio je da ova verzija “nije ozbiljna”. Umesto toga da sve deca pevaju ELP verziju, singl je neslavno propao.
Ali, džabe su krečili. I posle četrdeset godina od snimanja, ova pesma zvuči naprosto fenomenalno. Umetnost, srećom, zna da preživi.