O vucima brine pastir dok oni leže u travi

sitne ovce poljem pasu, žive u stadu ovčje sudbine
da se pase, da bude trave: jedina briga koju ovca brine
sad se pase sočna trava, zadovoljno bleje ovčje sudbine
vuci su daleko, nezgodni kad krenu kad snijeg zamete, kad ljeto mine
da se pase, da bude trave: jedino je, jedino je o čem’ misle ovčje glave

Ne treba da budete mudrac da biste razumeli na koga je to mislio Drago Mlinarec kada je napisao ove stihove. Jedino ću da vas podsetim da on to nije otpevao juče, već 1979. godine.

Ne, ne moram da vas podsećam, setićete se i sami: slušali smo ovu pesmu već na Suštini pasijansa. Međutim, izgleda da neke ljude moram da podsećam na to da problemi ne prestaju onog časa kad zažmure. A od blejanje nema vajde, braćo draga.

Da ne blejite, to već znamo. A ni ne žmurite, je li tako?

Malo je ličnosti u istoriji YU rocka, ako ih uopšte i ima, koje su u karijeri pokazale toliki autorski i ljudski integritet kao što je to učinio Drago Mlinarec. Bio je član i ključni autor najstarije rock grupe u Jugoslaviji koja je snimila LP ploču: beše to album Grupe 220 pod naslovom Naši dani, 1968. godine. A do vremena kada su drugi pohvatali konce u zamršenoj mreži “muzika–tekst–svirka–produkcija–objavljivanje–nastupi–muzika”, Drago Mlinarec se već umorio od jurenja sopstvenog repa u tom začaranom krugu i posvetio se kontemplaciji druge vrste. Njegove samostalne autorske ploče, ili barem prvih šest, objavljenih u periodu 1971-1979, predstavljaju stamena remek-dela u svakom pogledu te reči… I dan-danas pamtim dan kad sam u Beogradu, u jesen 1982, kupio četiri od tih šest vinila: u dve od tri ključne prodavnice ploča u Beogradu mi rekoše da se Mlinarec prebrzo prodaje i da svratim iduće nedelje. Avaj: nisam svratio, jer nisam mogao da odem u Beograd baš kad sam hteo. I nekako ispade: nikada, do dana današnjeg, nisam kupio ploče Negde postoji netko (1977) i Sve je u redu (1978); prvu sam često pozajmljivao od Ivice, a drugu od Lacija, pa sam bio lenj da ih kupim.

U toku te briljantne autorske i izvođačke karijere, Mlinarec nije ni obrvu pomerio da bi se slizao i sa kim: sa producentima (koji su, uglavnom, o svemu znali manje nego on), sa publikom (koja je, štaviše, učvršćivala svoju naklonost ka toj muzici tokom sopstvenog sazrevanja), sa svetom oko sebe (koji ga je odbacio onog trenutka kad je zaćutao pred bezumljem). Ne, nije bilo tu nikakve mizantropije: prosto, čovek je iskazao veru u sebe i poštenje prema drugima. Retka, retka osobina na rock’n’roll sceni počivše države, velim vam opet. Na prste da ih prebrojiš.

Pesma “Ovce” se nalazi na poslednjem u tom nizu pomenutih šest, na albumu Tako lako (1979), koji je najpoznatiji po hit-numeri “Stranac” i predstavlja kreativno najznačajniji trenutak na toj ploči.

ovnovi bleje u zelenilu ljeta, rogovi su sjajan ukras na glavi
služe im da se međusobno bodu: o vucima brine pastir dok oni leže u travi

Sjajni album Tako lako je snimljen u, tek kasnije legendarnom, studiju Tinija Varge u Švedskoj. Remaster je urađen u EMI studijima u Stokholmu, pa je i tehnički aspekt zvuka na albumu bio, za to vreme, nesvakidašnje dobar.

A onda odjednom, kao da je neko odjednom isključio svetlo i uključio nešto drugo (obeleženo slovima M, T i V u uglu TV ekrana), došla su neka druga vremena. Iz današnje perspektive, sve je izgledalo kao da se kulisa drumske kafane skljokala, a kad se prašina slegla, pred nama se pojavio blještavi hotel sa pet zvezdica. Kvalitet muzičke produkcije nije nestao, ali su se stvorila neka nova i agresivna pravila lova na svoje mesto pod suncem. Nije bilo dovoljno imati profesionalni stav prema muzici i pružati kvalitetan materijal: morao si da budeš zver u industriji koja je baratala sve većim ciframa.

To nije bio svet u kojem se Drago Mlinarec snalazi. Još malo je eksperimentisao u Tinijevom studiju, gde je uradio reciklažu Sabrano (1980) i mršavi autorski album Pomaknuto (1983), a zatim je nestao sa radara mnogo pre nego što je iko mogao da ga identifikuje sa nadolazećim ludilom. Tek je mnogo kasnije, u dva navrata polovinom devedesetih, opet uradio neke reciklaže i remikse, e da novoj generaciji pokaže šta su to njihovi roditelji voleli da slušaju. Puritancima se to nije dopalo: umetanje plastike u onu muziku je delovalo malčice usiljeno i nije proizvelo dobar rezultat.

Ne, Drago Mlinarec nije imao formulu za novo doba.

Ponovilo se još jednom, ovog puta u povodu nagrade Porin za životno delo, koju je dobio 2001. godine. No ovog puta samo par kompilacija – i to je to. U međuvremenu, Drago je uradio muziku za neke opskurne poz… kazališne predstave i to je bilo primljeno dobro. Ali, to su formati sa kojima niko nije mogao da identifikuje Starog Mačora; to je paralelni svemir. Drago Mlinarec danas živi negde na obali Sutle, u Bijeloj Gorici, i retko dolazi u Zagreb, jer tamo za njega nema više ničega.

promatram idilu i razmišljam usput:
vuk je ovdje, u ljudskoj koži se krije
ovce nikad ne znaju što im se sprema
ali opet se petljam gdje mjesto mi nije

Izazivam vas: pronađite barem nekog ko je nekad voleo Dragu Mlinareca, a danas kaže da ga zabole za njega. Verovatno nećete uspeti da pronađete takvu osobu. Pokušajte isti eksperiment nad imenom Đ. Balaševića, pa ćete shvatiti značenje sintagme “dva od tri” i imaćete sa čime da uporedite rezultat (ne poredimo muziku, već postojanost reputacije).

Što se mene tiče: ja se ubrajam u ona dva od tri; jednom ćemo se, možda, suočiti i sa tom pričom, ali ne danas. A muziku Drage Mlinareca danas volim više nego ikad.