Tajni život srpskih bibliotekara: Miro Vuksanović

Da li ste nekad razmišljali o obućarima i zagonetnosti njihovog zanimanja? Nemoguće da obućari rade samo ono što rade. Samo to, danas niko ne bi hteo da radi. Kad god ih pogledamo kroz izlog, nagnute nad starom i prljavom obućom, imamo utisak da je to njihovo lažno zanimanje. Obućari nam liče na zaverenike koji čekaju čoveka sa šifrom. Oni čuvaju neku veliku tajnu. Na kraju će se nešto dogoditi, u čemu će obućari odigrati ključnu ulogu.

Ovako je govorio Dušan Radović. Što se mene tiče, ne slažem se od kada sam upoznao mog imenjaka, oca najboljeg Ognjenovog druga Mihajla. Obućari su ljudi koje za njihov zanat vezuje iracionalna strast. Kada vidite Miloša kako priča o svom poslu, jasno vam je da tu ima nečega, kao i da njegovi proizvodi nisu tek cipele. Takođe i na moje iznenađenje, kod obućara se zaista ide, posla ima, oni zaista prave i popravljaju obuću. Tamo se, za sasvim malo više novca nego u Dajhmanu mogu kupiti cipele baš za prave noge i baš od prave kože.

Nego, ovaj moj mali i neplaćeni oglas me odmiče od teme. Idemo, muzika:

Dakle, obućari nisu više zanimljivi kao nosioci teorije zavere. Njihovo su mesto u ovim tmurnim internetskim vremenima zauzeli bibliotekari. Ovo nije nova ideja – Holivud je već spakovao dva filma i jednu celu seriju o njihovim tajnim životima. No, mene ovde interesuje nešto sasvim drugačije – tajni životi bibliotekara u Srbiji. U pitanju je, svakako, tema obavijena misterijom, pa ću ovde o njoj progovoriti na primeru mog omiljenog bibliotekara, koga javnost poznaje pod imenom Miro Vuksanović.

Ko je Miro Vuksanović? U pitanju je dopisni član SANU, u odeljenju jezika i književnosti. Bez ikakvih biografskih prekida, Mirova karijera je tekla na sledeći način: diplomirao je književnost na beogradskom Filološkom fakultetu 1969. godine, bio profesor do 1975, zatim upravnik Somborske biblioteke do 1988. godine, pa upravnik Biblioteke Matice srpske i glavni urednik njenih izdanja do 2014. godine. Detalje o Mirovom životu pričitaje u priloženom bilografiji na sajtu SANU. Takođe, na istom mestu se može naći Mirova bibliografija. Konačno, Miru možete pisati na sledeće email adrese: [email protected], [email protected], [email protected]

Naučni rad koji je prihvatio kao svoj životni put i koji je okrunjen prijemom u SANU, on deli sa književnim radom. Primetićemo u njegovoj bibliografiji da se poslednjih petnaest godina Miro zapravo, kako bi DJ Danilov rekao, hipnotično kreće u istim koncentričnim krugovima. Mi ostali bismo rekli da Miro već petnaest godina piše jedan isti, Semolj roman: Semolj gora, Semolj zemlja i Semolj ljudi kao azbučni romani o riječima, planinskim nazivima i nadimcima ponavljaju se tokom bibliografije kao da su delo nekakve pomahnitale kopir mašine. Monotost prekida jedino pojava romana (u 33 rečenice) Točilo i romana u koncentričnom snu Kućni krug. U pauzama se pojavljuju pripovetke karakterističnih, miroovskih podnaslova biografske pripovesti sa prologom i pismima svojih likova, četiri različite pripovetke sa istim namera ili pripovedaka 20.

Miro Vuksanović

Stručna srbijanska javnost visoko ceni Mirove književne radove. Spisak nagrada koje je osvojio u pomenutih petnaest godina je zaista impozantan, dobio je: Награду за уметност Вукове задужбине 2000; Просветину награду за прозу 2000; „Борбину” награду за књигу године 2001; Награду за књигу године Друштва књижевника Војводине 2002; Награду „Лаза Костић” за приповедну прозу 2005; НИН-ову награду критике за најбољи роман на српском језику у 2005; Награду „Меша Селимовић” за најбољу књигу на српском језику у 2005; Златни хит либер 2006; „Статуету Бранка Радичевића” Бранковог кола 2010. и Повељу за животно дело Удружења књижевника Србије (2012). Добио је Вукову награду (2004), републичке награде: „Запис” (2007), „Ђура Даничић” (2009), „Стојан Новаковић” (2012) и „Јанко Шафарик” (2014).

To je, ukratko, Miro Vuksanović. On je ove godine objavio i novu knjigu, Silazak u reč, sa podnaslovom O (srpskom) jeziku i (svojoj) poetici. O knjizi je veliki broj lepih reči napisao Predrag Piter u sajamskom Kulturnom dodatku Politike. Napisao je da fenomen poetske filologije nije dovoljno istražen, ali da uipravo njega ovom knjigom Miro ilustruje. Napisao je da bi lingviste morala da interesuje mogućnost da se kroz poetsku filologiju dobiju svedočanstva o suštinskim svojstvima jezika koja im pruža neko ko nije lingvista. Napisao je da je zavičajni govor Mira Vuksanovića prvo bio osnovni izraz njegove književnosti, da bi zatim postao glavni junak. Napisao je da se Vuksanović sada prevashodno bavi autopoetikom – dakle, analizom jezika iz sopstvenih knjiga. Napisao je da se Vuksanović bavi zavičajnim govorom i srpskoj toponomiji, da piše o odgovornosti za jezik, o odnosu književnog jezika i dijalekata, o čuvarima jezika, o nazivima jezika i nazovijezicima, o stranim i suvišnim rečima, o srpskim filolozima. Napisao je Piter i spisak ostalih tema: …

Reči kritičara o delu književnika su važne jer su one jedini proverljiv dokaz vrednosti književnikovog dela. Posebno su vredne i osetljive reči kritičara povodom rada jednog pisca koji je u isto vreme i bibliotekar i naučnik. I vidimo: kritičar smatra da Miro proučava svoj zavičajni jezik kao deo srpskog jezika. A gde je Miro tačno rođen? Evo ovde:

Ovde je Mirov zavičaj

Sve ovo su činjenice. Ostaje da završimo ovu priču, pominjući samo još jednu, sitnu i nebitnu stvar: imate li makar jednu knjigu Mira Vuksanovića? A znate li bilo koga ko ima makar jednu knjigu Mira Vuksanovića?

Nemate. Ne znate. I tu se krije srž misterije srpskog bibliotekarstva. Najbolji među njima za petnaest godina dobije petnaest nagrada, analizira autopoetiku, poetsku filologiju i još pravo brdo jezičkih tema, ali niko od nas pojma nema šta on to i toliko piše o srpskom jeziku od čijeg korišćenja pogibosmo svakog dana. Zajebano.

3 komentara na temu “Tajni život srpskih bibliotekara: Miro Vuksanović”

  1. Ja imam Mirovu knjigu….i to dve 🙂 : ‘Daleko bilo’ i ‘Semolj gora’, i veliki sam obožavalac njegovih dela.
    Istina, čitanje njegovih knjiga zahteva punu koncentraciju i angažovanje moždanih vijuga, ali iz njegovih romana može se naučiti pregršt zanimljivih reči i fraza. On je sačuvao od zaborava čitavu kulturu, tradiciju, način života jednog malenog naroda koji živi u tom delu Crne Gore.
    Veliki pozdrav za Mira Vuksanovića, volela bih lično da ga upoznam.

  2. Poštovani,
    molila bih Vas ako imate e – mail ili bilo koji kontakt podatak gospodina Mira Vuksanovića da mi pošaljete. Ovaj gospodin bi mi trebao jer imam informaciju da je bio veliki prijatelj sa pokojnim Miroslavom Pantićem, čije članke bih željela objaviti na mom portalu. Tako da mislim da bi mi Miro Vuksanović mogao pomoći da dođem do neke obitelji Miroslava zbog odobrenja objave njegovih članaka.

Komentari su onemogućeni.