Један од пре: Томаж

И каже Зоћа, ако не знаш шта да пишеш, пусти своју плејлисту да ме подсети. Подсетила ме десетак пута, па ништа – тек друга рндаљка, она што ми врти фотке, ме подсетила. Па сам нашао и фотку.

А на фотци, један озвучени акустичар. Тј прво је био акустичар а после му се осладило да понесе и појачало и уштека гитару у њега, и опет му је добро ишло. Јер, за разлику од осталих из те екипе (Млинарец, Перцл, Буцо и Срђан, Ибрица, Даг, Мануфактура, …), умео је да грмне гласом.

Томаж

(велика и није лоша, овде сам већ савладао пресликавање старих негатива)

Томаж Домицељ ми је био првина по више питања. Први чупослав који се појавио на забавњачком фестивалу, са истим оваквим пончом и фризуром и гитаром од дванаест жица (какву сам већ видео, целу годину раније), свирао је увод у “Човек, каквог нема” за Мајду Сепе (на овом снимку је у сакоу, у директном преносу је било како кажем). Кеви сам морао штошта да објашњавам.

Овде је наступио на истом месту, исте године кад је настала и већина других оваквих снимака, у старом Дому 1972. Хвалио је Зрењанин као место где се још могу наћи пивске флаше са дугим грлићем, веома битним за слајд гитару какву је свирао. После је Дом изгорео а 1977 или кад је већ отворена нова зграда, није смело ни да се пуши унутра а ни пива није било, док истекну две године грађевинске гаранције (јер се у простору смењују плочице и тепих). Нисмо тамо много залазили, баш зато, осим кад је дошао он, и у сред свирке (био први човек који је у новом Дому) попио пиво (на сцени), донели му из хотела.

Био је први који ме држао да тапшем неколико минута, све држећи ритам за његов бесконачни “Доста ми је блуеза” (или тако некако, изговара то врло специфично), притом се кезећи од увета до дупета, на концерту “Четворица за мир” (остали су били Млинарец, Ивица Перцл, и оно сироче Срђан Марјановић). Имам снимак, и као да чујем и себе тамо. Званични снимак је доста скраћен, не чује се оно “имам за вас једну тужну вест звану ‘пукла ми жица’, али пошто сам ја Паганини на гитари, идемо даље овако”.

Осамдесетих би се заломило да за спавање оставимо радио Београд 1, кад је Љуба Нинковић држао микрофон (и понекад компоновао и свирао у трку, на стихове које му дотуре слушаоци), и једном се јавља наш дописник из Лондона, шта има ново на сцени тамо – гле, дописник је Томаж лично.

На дан пред раздруживање Словеније од Југославије, неко од екипе на Радио Новом Саду је, као последњу песму пред поноћ, пустио “Здраво, Југославијо, како си” (у ствари нешто о Калифорнији од Арлоа Гатрија, исто железничка, препевао). После сам негде у печалби натрапао на његов неки подужи албум и на њему “Влак на југ”, што је вероватно стварни назив те песме, и некадашње “шта се правиш да ме не познајеш” је “сад се правим да те не познајем”. Са неколико минута клопарања точкова на крају.

Мало само прошврљао Цевком, нашао његову збирку, видим да се фино подгојио ама не претерано, лепо је превео и извео Леноновог “Хероја радничке класе” (Херој делавскега разреда) – колико разумем словеначки, као преводилац не заостаје за Штулићем. Ајде, шта још увек читате ово. Клик тамо и на слушање.

1 komentar na temu “Један од пре: Томаж”

  1. Domicelj je osamdesetih bio muzički urednik u BBC-jevoj redakciji na slovenačkom. Bio ga je glas da je poprilična cicija, pa su upućeniji sa nevericom gledali u špil aktuelnih singlica koji je neko od redovnih slušalaca dobijao u sedmičnoj nagradnoj igri 🙂

Napišite komentar

Vaša adresa e-pošte NEĆE biti objavljena. Obavezna polja su obeležena zvezdicom *

CAPTCHA ImageChange Image