Čovek koji nas je naučio da hodamo među divovima

I used to walk like a giant on the land
Now I feel like a leaf floating in a stream

U sredu, 9. decembra 2015, Žikica Simić je odjavio poslednje izdanje emisije „Tajanstveni voz“ na Studiju B, posle punih trideset godina neprekidnog postojanja. U svom prvom uključenju mikrofona, Žikica je rekao ovo:

…Malopre sam obavešten, odnosno pre nekoliko sati sam obavešten, da je ovo poslednja emisija “Tajanstvenog voza”, na primer oproštajna emisija, moglo bi se reći. Zbog toga ćemo “Tajanstveni voz” večeras pretvoriti u psihodeličnu kolibu i slušati malo psihodelične muzike i na taj način se, mislim, fino rastati posle tridesetogodišnjeg druženja.

Jedna od poslednjih numera koje je Žikica pustio da plovi FM talasima beše ova:

But think about how close we came
I wanna walk like a giant on the land

Osećam neodoljivu želju da urlam.

Tajanstveni vozNemojte da me razumete pogrešno kad vam kažem sledeće: ja nisam bio redovan slušalac emisije “Tajanstveni voz”. Zapravo, jesam bio redovan slušalac kad sam bio student, jer kad je ta emisija počela, bio sam brucoš na beogradskom univerzitetu i mislio sam da je svet moj dok sam stanovao u memljivoj sobici u ulici Patrisa Lumumbe na Karaburmi i slušao muziku sa krljavog tranzistora koji je odbijao da ispusti svoju dragu i plemenitu dušu nakon što mi je uveseljavao noći na dežurstvima u vojsci. Posle me je život preobličio, slušanje radija je otišao u nekom drugom smeru, a lokalna beogradska stanica nije dopirala do mene. I tako, “Tajanstveni voz” nisam više slušao do pre dve, dve i po godine, kada su snimci počeli da se pojavljuju na internetu.

Tried to head for long and straight
We were riding on the desert wind
We were pulling in the spiritual
Riding on the desert wind
We could see it in the distance
Getting closer every minute
We saw the lights and spiritual shining
Getting closer every minute
Then we skipped the rails
And we started to fail
And we folded up
And it’s not enough

Međutim, muzika koju je Žikica Simić puštao mi je i te kako bila poznata, i to baš iz njegovih plejlista. Taj muzički ambijent je uticao na mene u poslednjih dvadesetak godina do tolike mere da ništa drugo nije uporedivo. Došlo je dotle da sam na kraju odlučio da prestanem da zbunjujem ljude pominjući, recimo, koliko mi u životu znači Calexico. Žikica je implicitno zaslužan što sam zauvek prestao da bilo kome objašnjavam bilo šta kada je reč o muzici. Mogu nekome da saopštim neki materijalni podatak, mogu da mu pustim neku muziku koja ilustruje nešto u datom času, ali vi mene više nećete čuti da poredim išta, da pravim nekakve top-liste, nedajbože da biram nekakve albume godine. Sve što od mene danas možete čuti su subjektivni stavovi i lovačke priče iz r’n’r ikonografije. Više od toga nađite sami ako umete, jer od mene više nećete dobiti.

Ma, nema šanse.

Whenever I see the big fire coming
Coming to burn down all my ideas
I try to hold on to my thinking
And remember how it feels
When I’m looking right in your eyes
And hearing your happy laughter
When I’m seeing your blue eyes shining
And hear your happy laughter

Žikica i GrbaZato vam neću objašnjavati ni kako je ta muzika od Žikice stizala do mene ni kako je muzika od mene stizala njemu (da, bilo je i toga) niti kako je naš zajednički prijatelj, ovde prisutni Peacock, posle stotinu peripetija uspeo da nas sastavi u kafani “Lipov lad” dok je to mesto još uvek imalo dušu. Neću vam pričati koliko mi je tokom godina značila Žikičina potvrda da sam bio u pravu još kao petnaestogodišnjak kojeg su zajebavali što sluša Neila Younga i već tad prepoznaje ko je, zapravo, uticao na koga. Naročito vam neću pominjati koliko je bilo važno da mi neko ozbiljno i argumentovano skrene pažnju, a bio je to baš Žikica, da je Willie Nelson uobličio američku muziku “malo više” nego što su to uradili neki ljudi koje danas u legendama imenuju titulama kojima se u bajkama opisuju moćnici na vlasti.

Ne bi imalo smisla.

So the moment came
And the big sky rained
And it put out the fire
Except in my desire

Rekao bih vam svašta, ali šta bi vredelo, jer na jedno uvo bi vam ušlo, a na drugo izašlo, kao da vam je glava, božemeprosti, šuplja tikva. Rekao bih vam kako je “Tajanstveni voz” just another minor casualty, trivijalna žrtva globalizacije (ali mala i trivijalna samo zato jer su najveće žrtve naša deca), ali to je tema koja bi nas odvela ili u pogrešnom smeru ili, još gore, u demagogiju, a za demagogiju ni vremena ni volje nemamo. Ako ste moj vršnjak ili tu negde, vintage ’65, rado bih vas podsetio na godine koje smo preživljavali na krajnjem obodu romantičnog vremena koje je nekako volšebno preteklo u onoj zoni sumraka između raspada državnog koncepta i raspada države, kada je iluzija življenja u blagostanju dostigla svoj apsolutni vrhunac i čak imala svoje materijalno pokriće u konzumiranju pravih vrednosti. Jer, bili smo zadugo poslednja generacija koja je mogla da pije lako dostupna vrhunska vina, da osvaja evropske i svetske metropole, da pohodi rock koncerte za 100.000 ljudi, da zamišlja svetlu budućnost u kojoj tehnologija služi nama a ne mi njoj, da redovno kupuje ploče iz Engleske preko kataloga, te da sluša neke nove formate muzičkih emisija na radiju.

A to ne beše malo.

When I think about how good it feels
I wanna walk like a giant on the land

Žikica SimićNije slučajno to što je u svom angažovanju pred mikrofonom i u štampi Žikica Simić promovisao ljude sa margine – desperadose, univerzalne gubitnike, ljude koji su se nalazili na suprotnom tasu od onog na kojem je establišment pokazivao svoju moć; beše to obojeno njegovim profesionalnim angažmanom kao kliničkog psihologa u centralnom zatvoru. Razumevajući ljude koji su na to nezavidno mesto stizali možda i pod uticajem okolnosti, a ne svoje namere, Žikica je bolje od većine nas umeo da protumači muziku koja dolazi iz Amerike, prostranog mesta na kojem pad ljudi u očaj predstavlja opšte mesto.

Groteska je u tome što su upravo brutalne okolnosti dovele do toga da Žikica i sam zamalo bude obeležen kao desperados. No, pre toga je taj dobri čovek ipak obeležen slavom koju zaslužuje: jesenas je u Mikser hausu održan koncert na kojem je svirao trubute band “Tajanstveni voz”, a mnogi gosti pred mikrofonom iskazali svoje poštovanje. Bila je to vršna tačka tridesetogodišnjeg truda: svirane su pesme koje je većina prisutnih prvi put čula upravo slušajući emisiju “Tajanstveni voz”. Hteo, ne hteo, brat Žikica je postao institucija. Njemu nije teško da hoda kao div: trideset godina nas je učio da hodamo među divovima.

I pritom nije očekivao nikakvu zahvalnost.

To je bilo to, ja se zovem Žikica Simić, ja vas pozdravljam, odlazim u noć.

– * –

Poslednja

Šta će dalje biti, još ne znamo. Sad kad je FM prostor preostao samo kao još jedno glasilo globalizacije, što je mnogo strašnije nego da je taj medij nestao, hoće li omiljena muzička radio-emisija preživeti u nezavisnom prostoru interneta? Vreme je da Tajanstveni voz postane Ništa Manje Tajanstveno Digitalno Kloparalo Kroz Preriju i da nastavimo da se družimo sa skrajnutima. Jer, tako je jebeno lako identifikovati se sa njima: i sami smo takvi. Sasvim sam siguran da Žikica to vrlo dobro zna.

I used to walk like a giant on the land
Now I feel like a leaf floating in a stream
I wanna walk like a giant
I wanna walk like a giant on the land

 

P.S. Da, i ova pesma je ponovljena u ovoj rubrici. Smatrate li da je to neka smetnja?

7 komentara na temu “Čovek koji nas je naučio da hodamo među divovima”

  1. Ja sam slušao redovno obe emisije – i Dole na uglu i Tajanstveni voz od kad postoji strim radija na Internetu. Sreda u 22:00 je bio rezervisan termin za potonju.

    Onda prodadoše B92 i načiniše od njega mp3 plejer. Prodadoše i Studio B, pa krenuše ukidanje. Nestala je Multi valensa, nestala je još jedna meni nebitna emisija i nestade – Tajanstveni voz. Uvedoše vesti ruskog radija.

    No, meni nije do urlanja, niti sam razočaran. Ja očekujem sve najgore što može da se desi iz jasnih razloga. Kupovina i prodaja svih medija ima samo jedan cilj. A mi koji smo slušali tu emisiju nismo njihov “target” kako nas sada zovu.

    Poslednja radio stanica u nas je upravo zatvorena. Kako reče Rambo gostujući pre neki dan na radiju Studiju B (uz obilno “khm”, “khm” i preznojavanje voditelja): “Želim vam mnogo sreće, mnogo reklama, mnogo para i zadovoljnog vlasnika. Jer, ako kapitalista nije zadovoljan, nećete biti ni vi”.

    1. Стари Студио Бре је увео те и такве рекламе код нас, али су у томе имали и духа и мере. Рекламе су импровизовали, било је доста зезања, рекламе нису биле 30% гласније од свега осталог, дало се поднети.

      Ово сада је свуда иста копија америчког комерцијалног радија, где се реклама дере на слушаоца, због чега радио више не слушам ни у колима.

      1. Pridev “američki” je jedan stereotip; ima onoliko dobrih radio stanica u Americi. Sve komercijalne su takve, ma gde da se nalaze. IMHO. Što bi se teško moglo reći za Srbiju gde su, pak, SVE komercijalne i/ili nijedna dobra.

        Inače, to je stari naziv za taj radio, sad je Studio Bot. Poslednja meni slušljiva radio stanica kod nas.

        Uzgred, na web-strimu ne primećujem razliku u glasnoći reklama u odnosu na drugi sadržaj.

        1. Ja u veb strimu ne primećujem ni oglase. Ups… Pa ja to slušam samo Radio Paradise, koji se ne deklariše kao nekomercijalni, već kao ANTIkomercijalni radio, pa reklama NEMA.

          Znači, može i tako: da se radio izdržava isključivo iz dobrovoljnih priloga. Letos sam, posle predugog perioda češanja jezika kako ću to uraditi, najzad uplatio prilog Radio Paradiseu. Čoveče: odavno se nisam tako dobro osećao kao kad sam to uradio.

          Dobro de, ja sam matori perverznjak, pa nisam merilo: izvesno je da nijedan radio ovde ne bi preživeo sa takvim modelom. Od nekog prihoda se mora živeti, a ti prihodi su neminovno od reklama. U periodu duhovitih reklama koje dr.Komšija opisuje, Studio B je živeo na obilatim jaslama budžeta grada Beograda. Ta vremena su prošla i neće se vratiti, osim u nekom utopijskom svetu koji će se desiti nekoliko desetina godina nakon sledeće kataklizme.

          1. >> najzad uplatio prilog Radio Paradiseu.

            Što nas čini dvojicom koji su to učinili. 🙂

  2. Najnovije zbogom! Zbogom Studio B!
    Tajanstveni voz ispade kolateralna šteta, koju pamtim još od sredine 80-tih. Polako ali sigurno, gase se sve zvezde…

  3. Nažalost, ostaće samo priče onih koji su odrastali uz Studio B sedamdesetih, koji pamte da se emitovao i na srednjim talasima, pa je noću dobacivao i van beogradskog atara, kao i onih, sve ređih, koji su bili savremenici stvaranja Radio Avale, pravljenja prvog srednjetalasnog predajnika u skoro pa kućnoj varijanti, studijske miksete ručne izrade i drugih bisera vrednih prepričavanja. Uzgred, dva stara srednjetalasna predajnika su pre mesec dana otišla u reciklažu, nikada nisu ponovo pušteni u rad posle raketiranja srednjetalasne predajničke lokacije u Crvenki kraj Borče, s proleća 1999.

Komentari su onemogućeni.