Posle svih muka (ili: Nikad ne znaš kad ćeš naleteti na budalu)

Da bih vam bolje objasnio suštinu ovog naslova, ali i da bih bolje ilustrovao dokle ponekad može da dopre nečije ludilo, moram da krenem redom. A preteča svega u današnjoj priči je sledeća numera.

Relevantna materijalna beleška: “After the Ordeal” je prelepi interludijum između dve prilično složene numere na albumu Selling England by the Pound (1973), možda najboljem delu grupe Genesis (diskusija među poznavaocima na ovom planu je garantovana i može dase završi čak i tučom), ali je makar sigurno – mom omiljenom radu velike engleske grupe, jedne od ključnih u zlatnoj eri progresivnog rocka. Ali, današnja tema je neka druga, a priču o ovom albumu ćemo ispričati uz neku drugu numeru.

Elem, naslov.

Kada sam letos uhvatio Stevea Hacketta uživo, o čemu sam već izvestio, napravio sam čestitu foto-sesiju koju sam hteo da podelim sa fanovima u grupi Steve Hackett Appreciation Society na fejZbuku. Primetio sam da je takvo deljenje fotki običaj među fanovima. Najzad, tako se eksplicitno beleži aktivnost našeg omiljenog gitariste. Obratim se moderatoru grupe, izvesnoj Gane Galad (koliko sam ukapirao, Kanađanka iz Montreala), ona se oduševi, objavi, obeća da će ih uputiti Stivu (koji se, navodno, kasnije pozitivno izrazio – ali ajde-de, ako i jeste, čovek je poznat kao učtiv, pa drugo ne bi ni rekao) i ja sam mislio da je to to. A i dosta je.

E, ‘oćeš. Nije prošlo mnogo, kad primetim da sam postao član konspirativne fejZbuk grupe Steve Hackett – The Genesis Years, koju vodi ista lujka. Pa dobro, ajde-de, zaviriću i tamo. Ne prođe nedelju dana, a eto mene, opet bez pitanja hoću li, u zatvorenoj fejZbuk grupi Genesis 67-75 The Prog Years. Pa, ajd i to, kad je navalila… E, kad je počela da me kači po nekakvim stranicama tribute bendova, tu sam morao da reagujem… Posle mesec-dva se smirila, za koje vreme nisam morao da se isključim iz više od desetak grupa… Mislim, nemam ja ništa protiv dobrih preporuka na sadržaje koji me inače interesuju, ali otkud dotičnoj uopšte ideja da ću da”legnem” na stranicu posvećenu grupi Genesis na italijanskom jeziku? Pa identifikovala je da sam Balkanac (dobro de, morao sam da joj crtam da Balkan nije savezna država između Italije i Rumunije), ali – italijanski?

Da bi stvar bila luđa, ostanem tamo, u inat. Elem, ja svoju poslednju reč nakon nevoljnog prekida pohađanja kursa italijanskog jezika još uvek nisam rekao, pa ostanem da čeprkam; ne razumem 95%, ali to je još uvek manje od 100%. Ako se budem trudio, rekoh sebi, možda vremenom i to 95% padne na 93%, pa na 90%… A tek ako izvučem one tabele sa glagolskim oblicima, to je onda to…

Grba trovata Genesis.

A onda, jednog dana u toj grupi osvane sledeća poruka pored linka na pesmu koju danas slušamo:

Buongiorno gruppo. Oggi vi informo che ho dato mandato al mio notaio di fiducia di inserire la clausola testamentaria che suonare questa canzone al mio funerale sarà condizione minima necessaria per accedere alla mia eredità (?)…. quindi equitalia è avvisata

Ček’, ček’, čekaj malo: mio notaio… testamentaria… al mio funerale… condizione minima… Ma nije valjda?… Ček, eredità znači to što slutim da znači?… Ne izdržim da rastumačim pešice, jer nisam mogao da verujem kakva se poruka preda mnom otvara. Svirnem prevodilac na fejZbuku. Mašim se rečnika italijanskog jezika koji mi je Jasna nedavno poklonila za rođendan. Overim i Gugao prevodilac… O, jebote, jeste.

Sve u svemu: baja je bio kod svog notara/advokata i naložio mu da osveži testament tako da su naslednici obavezni da puste “After the Ordeal” na njegovoj sahrani kao minimalni preduslov da uopšte pristupe ostalim klauzulama testamenta.

Kad vam lepo kažem: nikad ne znate kad ćete naleteti na neku totalno inventivnu budalu. Razumem ja pubertetlije na pragu adolescentskih iskustava, tu se negde obično prvi put metafiziči o smrti, pa smo onomad K. i ja, veliki drugari u to doba, obećali jedan drugom da kad prvi pandrkne, onaj drugi će da mu aranžira inkognito emitovanje “Child in Time” na grobu… Ali jebeš ga, mi smo tad imali 15-16 godina, a ovaj je ranih sedamdesetih redovno išao na koncerte Genesis…

– * –

Sporedna pouka je da ne valja na prečac otkazivati praćenje zatvorenih grupa na fejZbuku. U svim tim grupama sam i dalje prisutan, jedino što više ne primam notifikacije: malo mi teško da pratim preko 500 objava i bezbroj replika na dan…

11 komentara na temu “Posle svih muka (ili: Nikad ne znaš kad ćeš naleteti na budalu)”

    1. ‘Ajde. 🙂

      Danas se to zove RPI (Ameri vole skraćenice) – od Rock Progressivo Italiano. Kako tu “cveta hiljade cvetova” (Mao Ce Tung), uskoro ću da se dohvatim nekih koje volim da slušam. 🙂

      Ako se ikada tvoja Buba bude dokotrljala do srca Šumadije, častiću te sa “River Of Life”, koja će ti svirati sa vinila koji ima originalnu Manticore Label etiketu. 🙂

      A, možda, i zajednički pronađemo onu Tatru o kojoj smo pisali. 🙂

      Do tada, utešićemo se sa “Dancing with the Moonlit Knight”, “Firth of Fifth” ili “The Cinema Show”… Srećom, ostalo je još velikih pesama sa ovog albuma o kojima ima šta da se kaže.

      1. Znate šta, dobri ljudi: album Selling England by the Pound je jedan od albuma gde se rubrika “Muzika za popodne” pokazuje kao manjkava, jer tu pričamo o dobrim pesmama, a gledati na taj album kao na skup pesama deluje prilično rasipnički. Valjaće jednom napraviti neku varijaciju rubrike, poput mog poluzaboravljenog projekta “Mojih 125”, gde je iz mnogo razloga izabran jedan drugi, neuporedivo manje važan album grupe Genesis. U međuvremenu, preostaje samo da se bavimo numerama “Dancing with the Moonlit Knight”, “Firth of Fifth” ili “The Cinema Show” 😉

        1. Ima više kandidata za pisanje osvrta na Selling England by the Pound. 🙂

          After The Ordeal me samo povukla da posle mnogo vremena ponovo preslušam ovo remek delo. I, da vidiš čuda, ništa od muzike nisam zaboravio. Bio sam zatečen. Izgleda da sam ga mnogo slušao u mladosti.

          Ko će prvi? 🙂

  1. Selling England By The Pound je moj omiljeTi u društvu sa The Lamb … čak je lakši za slušanje, sa neverovatnim bravurama, pogotovo Hacketta. Već sam pripretio bratu Gremi da ću da se nacrtam sa naramkom Genesisa. Ko mu je kriv kad ima grmofon (nije greška).

    Buba se ovog leta neće kotrljati na žalost nigde jerbo na proleće ide na restauraciju. Termit se ukazao i eto … vreme je 🙂 Zahvalan unapred na ponudi, potrudiću se da se desi 🙂

    A, da … naravno da ga znam napamet. Sve ploče koje sam slušao pre 30-40 godina znam napamet. 😀

    1. Kako to je Selling England… omiljeni album, onda nemaš problem ni sa temom, ni sa inspiracijom.

      Samo sedneš kada budeš imao vremena i napišeš. 🙂

Komentari su onemogućeni.