Dešava mi se da na ovim stranicama pljucnem po razmaženim zvezdama popularne muzike, jer one ponekad baš znaju da uprskaju stvari u nedostatku inspiracije. U tom trenutku, po nepisanom pravilu, uvek se setim uličnih svirača po raznim gradovima koje sam obišao – oni nikada neće postati zvezde, ali ono što rade, to je najčešće iz srca i ubeđenja.
A često i iz nužde…
Najboljeg uličnog pevača čuo sam u londonskom metrou – da li zbog toga što je pevao Lennonovu pesmu “Working Class Hero” ili zbog snažnog vokala koga se ni Tom Jones ne bi postideo, kod mene je proizveo takav utisak da sam se trenutno naježio. Skromnih studentskih pet funti koje sam ubacio u kofer njegove gitare sitan su trošak u odnosu na ono što sam u tom trenutku osetio. 
Kako poslednjih godina nemam vremena (čitaj: dovoljno novca) za švrćkanje po evropskim metropolama jer nikako da se naviknem na ovu uvezenu demokratiju, zadovoljio sam se bacanjem očiju i ušiju na ovaj video snimljen na ulicama Istanbula. Na snimku nisu ulični svirači, već interesantna grupa Light In Babylon, koja iza sebe ima snimljen album Life Sometimes Doesn’t Give You Space (2012).
Njihova muzika nikada neće postati globalno popularna, jer PR agenti moćnih muzičkih kompanija neće znati gde da je smeste i kako da je reklamiraju. A i kako bi mogli da znaju kada su životi ovih muzičara teško spojivi – fantastična pevačica moćnog glasa je Izraelka poreklom iz Irana, momak koji svira drevni persijski instrument santur je Turčin, a gitarista Francuz. Pride, žive i rade u Istanbulu. Gledano optikom dnevnih zbivanja i medijskom halabukom koja nam se servira sa svih strana, njihov sastav je, u najmanju ruku, politički nekorektan. 🙂
Ovakva muzika nije za svakoga, ali meni uliva nadu. Verujem da neću skončati slušajući pod prisilom bljuvotine koje se vrte na kojekakvim top listama.