Utovar nedeljom, 20. decembar

Ajde što je došao. Ajde što je izjavljivao koješta. Ajde što su i njegovi domaćini isto izjavljivali koješta. Ajde i to što je našao za shodno da ponudi pomoć organima državne represije. Ma neka je čak i pretio Čaku Norisu nasred konferencije za štampu u Beogradu, bez stida. Ali, brate mili: sad će i da svira i peva u novogodišnjoj noći na udaljenosti manjoj od 6000 km od Srbije. Stvarno je krajnje vreme da se desi taj smak sveta.

SSigGlavonja o kojem je ovde reč veoma je popularan među muškom publikom nižeg intelektualnog profila, uglavnom zahvaljujući beskonačnom nizu trećerazrednih filmova u kojima glumi hladnokrvne pravednike po prilično ustaljenom klišeu. Dakle, on je nekakav doktor ili prerano penzionisani šerif čije zen-poruke o uzajamnom nenapadanju negativci pogrešno shvataju kao slabost, za koje vreme ih on jedini provali u svim nepodopštinama koje rade, ali FBI neće da se odazove na njegove pozive. E, onda on najpre išamara jednog ili, još bolje, četvoricu koji mu natrče u dramaturški nerazrađenoj sceni u kafani jer još nije vreme za kaskaderske efekte, ali je baš bitno da su to gorile glavnog negativca. Pa onda on tako ide kroz film tešeći dobre ljude, poklanjajući mačiće maloletnicama i smešeći se na siromašnog crnca kako bi pokazao da i u Teksasu vole crnce, usput sa rastućom frekvencijom šamarajući negativce i pucajući im u stomak iz sačmarice (ali to isključivo ako je neko pola sata ranije spustio šapu na sisu ćerke njegovog omiljenog komšije, onog što mu orezuje živicu dok on sprema treći doktorat).

Najzad, ovaj heroj se u ključnom času obuzdava od ubijanja glavnog negativca, te ga predaje predstavnicima zakona koji se pojavljuju taman toliko prekasno da imamo vremena da pogledamo flashback u kojem negativac golim rukama davi mače njegove bratanice (brat je poginuo u Vijetnamu ili Iraku ili već negde) kada ju je uhvatio kako gleda dok njegovi ljudi pod njegovim nadzorom sipaju neku u mraku svetleću tečnost u baštu orhideja bakice koja mu je na početku filma poklonila jabuku i saopštila mudrost koju je poslednji put čuo još dok ga je deda držao u krilu kad je bio dete, te mu tako zamalo isterala suzu ganuća (kad bi umeo da glumi, uspeo bi i da iscedi tu suzu).

SSig

No, u času predavanja gloim rukama sputanog glavnog negativca policiji, on još uvek ne zna da bakica upravo umire od povreda nakon što su je pregazila četiri kamiona, a da se bratanica, u delirijumu tuge zbog izgubljenog mačeta, odala teškim drogama na Haitiju, odakle će je on spasiti u sledećem filmu, i to u paralelnoj radnji dok glavna radnja bude šamarajuće-krvava osveta zbog smrti one bakice.

SSigSve je to uobičajeni šablon takozvane B produkcije; mada, danas je to već C produkcija, jer to su filmovi koji se snimaju za holivudski ekvivalent siće. Superjunak je tu filmsku karijeru izgradio kao ko zna koji u nizu majstora borilačkih veština nakon zalaska sportske karijere. Jer, tako ti je to: u Americi nema sjedit’ ‘nako ako hoćeš da živiš u skladu sa reputacijom.

Situacija je htela da ga je razni polusvet čuo kad je krenuo da drnda gitaru, pa je odlučio da bi se dalo prodati i to. Vi, naravno, niste čuli ništa od te muzike, ali dvojica predstavnika ekipe Samuraja Skoja jesu, nakon čega im je zamalo bilo potrebno banjsko lečenje u domenu auditivno-kognitivne patologije. Problem je u tome što polusvet koji veruje u te njegove filmove takođe veruje da niko ne može da snimi i objavi album ukoliko to nije vredno da se čuje…

SSigInače, lik se usput toliko primio na tu foru superheroja da je pomalo pobrkao granice stvarnosti. Pre neku godinu se čak aktivirao i kao volonter u šerifovoj kancelariji u nekoj vukojebini na granici sa Meksikom, jer je ukapirao da njegova popularnost u filmskom pravedništvu ima dobar odjek u službi i može dobro da se proda, a usput može i van kuće da koristi oružje sa pravom bojevom municijom, što je verovatno i činio, ali o tome se manje priča.

I sad, dotični čovekoliki se pojavljuje u Beogradu prvi put pre godinu i po, pa drugi put protekle nedelje.

A taj drugi put, mediji grade klasični balkanski spin: ako je neko toliko popularan, onda je aftamacki omnipotentan, ergo sve zna i sve može – domen delatnosti je nebitan. Istina, nije to ništa novo: doživljavali smo već da fudbaleri vode muzičke emisije, pevači vode TV dnevnike, ratni profiteri vode talk-show emisije i produciraju muzičke spektakle, a teniseri uređuju tabloide. Pa što ne bi jedan umorni instruktor aikidoa koji snima filmove za publiku sa jeftinom protoplazmom između ušiju došao da malo zajebava tamo neku praziluk-državu na jugoistoku Evrope? Pa ga primaju najviši državni činovnici, uključujući i onog nesrećnika što dolazi na posao na Andrićev venac i kiti ljude kolajnama kad god nije zauzet proizvodnjom rakije na svom imanju nadomak Kragujevca. Pa onda čak i On (da: baš On!) sa tim likom raspravlja o raznim državnim pitanjima, ostavljajući nas da se osvrćemo u potrazi za Terijem Gilijamom koji samo što ne uzvikne “Cut!”, nekon čega se kamera zaustavlja, reflektori gase, a svako ode svojm putem.

SSigA dotični Šamarač, ovog puta veoma uživljen u pažnju kojom je okružen, baš odveden tim najvišim državnim činovnicima i baš obasut njihovim paušalnim komplimentima koji prevazilaze svaki pojam učtivosti, logike i dostojanstva (mada smo tom poslednjem atributu ponašanja državnih činovnika mi odavno rekli laku noć), daje izjave kako će vrlo rado postrojiti pripadnike raznih elitnih službi iz domena državne represije, te ih naučiti da i oni filmski šamaraju negativce, te da postanu vešti u aikido zahvatima koji su njegova specijalnost.

SSigNije nam baš najjasnije zašto je on to ponudio elitnim jedinicama, onim brižljivo biranim specijalcima najvišeg nivoa fizičke spreme i psihičke stabilnosti, kada se zna da je aikido načelno odbrambena tehnika, i to takva u kojoj slabiji nadvladava jačeg. Da li on to nama poručuje da, ako je već doživeo da zahvaljujući počasti stečenoj na osnovu popularnosti kinematografskog smeća u kojem je protagonista dobija državnu audijenciju, ima jednako pravo da se prdači sa našom zemljom ne samo svojom petparačkom pojavom, već i svojim petparačkim izjavama?

Ali, ne budimo na kraj srca: njemu je dovoljno to što je, sedeći u kabinetu predsednika države, uspeo da osmotri veličinu trga na kojem će nastupiti u svojstvu muzičara u novogodišnjoj noći, te da će tako moći da uzme pare koje su veće od para koje bi tražili neki pravi muzičari, oni kakvih nema barem osam stotina samo u krugu Dvojke, a u Srbiji dvadeset puta toliko.

SSig

Pa, eto ti, Srbijo: sada ćeš da čuješ kako u novogodišnjoj noći glavnog grada zvuči muzička veličina koja je na jednom albumu odustala od eksperimenta nazvanog “mešavina kantrija i regea”, pa na sledećem albumu svira nešto što asocira na bluz, ali ne onaj u kojem je ustao u tri noću da bi tri sata pešačio na polja na kojima je do večeri brao pamuk za pola dolara i komad suvog hleba, već onaj u kojem se iz dokonosti zaljubljuje u ženu svog automehaničara onog časa kada mu je rekla kako joj se mnoooogo sviđa njegov kamionet koji troši četrdeset litara na sto kilometara, pritom ne prevozeći ništa, pa automehaničar to sazna i ošteti mu kočioni cilindar, ali se on snađe u ključnom trenutku i doživi zen, pa peva “Cockpuncher Blues“.

On.U međuvremenu, sve nam se čini da je On konačno, prvi put u istoriji, pukao do tolike mere da više ne može da se sakrije. Citate! Citate dajte! Revolucija! Tihe i mirne izjave! Sretenjski ustav! Zvona i prap.. Ne, ne to… Evropske vrednosti! Dostojanstvo! Ja pa… Ne, ni to… Viktor Igo! Parna turbina! Baštenski grizli! Zelena hoklica! Plava riba, svastikin but, kljukana dinastija! Investicije! Ne damo (obaška: nedamo!) Telekom! Nisam ja njega nikad sreo! Najbolji spisak reči u istoriji! Veber! Vajber! Neće on više biti ministar, osim samo još malo, dok ja ne kažem dosta! Šta me briga za Kineze i prljave tehnologije koje oni donose u Smederevo? Šta ja imam s tim? Hoćete li sad da dam ostavku, a, a? A, hoćete? Jel’ hoćete? Čik, hoćete li? A ko je to bolji od mene i jači od Šamarača?

…Čegbre samo, doći će tebi Glugenije Svemogući, pa će ti vrag biti kriv za sve što si izjavio, uradio, obaška prećutao i izbegao da uradiš. A Glugenije sve može da upamti. Sve, da bude jasno: prvi, drugi, peti, dvadesetdeveti i stoti put u istoriji.

Savet Alana Forda:

Savet Alana Forda

Ili ostani dosledan svojoj politici ili počni da se baviš pčelarstvom i pletenjem korpi. Nemoj da kenjaš svetom kako je za tvoga vakta bilo bolje. Ovaj savet je besplatan, ali za njegov miris ne snosimo odgovornost.

Srbija, leta gospodnjeg 2015: dubiozno osmišljeni elaborat usmeravanja očeve otpremnine u cilju obezbeđenja dugog porodičnog blagostanja.

I tako...

A sad, predanje iz Svete Knjige Korporativnog Života.

Poglavlje 1: Postanje; strofe 1-8.

__ *** __

1 Na početku beše Plan. A onda dođoše Pretpostavke. I bejahu bez oblika te Pretpostavke. I zato beše bez suštine taj Plan. I beše tama na licima radnika. I govorahu radnici među sobom: “Ovo je gomila govana koja strašno smrdi!”

Kanta leda

2 I odoše radnici Poslovođama. I izađe najstariji među njima pred Poslovođe i reče: “Ovo je kanta puna izmeta i ne možemo da živimo sa vonjem koji izlazi iz nje!”

3 I odoše Poslovođe Šefu pogona i rekoše: “Ovo je posuda puna organskog otpada i taj otpad je toliko jak da je to nemoguće izdržati!”

4 I ode Šef pogona Direktoru i reče: “Ovo je kontejner pun đubriva čiju jačinu malo ko može da izdrži!”

5 I okupiše se Direktori na Kolegijumu, te govorahu među sobom: “Ovde se nalazi ono što potpomaže rast biljaka i to je veoma jako!”

6 I ode Generalni Direktor Potpredsedniku Kompanije i reče: “Ovo pospešuje rast i veoma je moćno!”

7 I ode Potpredsednik Kompanije Predsedniku Kompanije i reče mu: “Ovo je Plan koji će aktivno promovisati rast i vitalnost Kompanije, uz veoma upečatljive efekte!”

8 I pogleda Predsednik Kompanije u Plan i vide da je Plan dobar. I reče Predsednik Kompanije: “Neka bude Strategija Poslovanja!”

__ *** __

Tako postade Sranje.

(tnx Zloba via Rasejani)

Pivo!Kaže Amerikanac:
– Naši inženjeri i konstruktori urane ujutro u 7, dogovore se, nacrtaju i naprave avion koji u 12 sati već poleti sa piste.
Kaže Rus:
– Naši avioinženjeri ustanu ujutro u 8, i rade do 11 i tad avion već uzleti.
Kaže Srbin:
– Nije to ništa! Naši se sastanu ujutro u 9 da se dogovore o gradnji pivare, a već u pola jedanaest su svi pijani k’o majke.

Svi putevi vode u Rim.

Rim

(tnx Zloba via Rasejani)

A ovom ludaku putevi i ne trebaju: on više voli zidove, simsove, lođe, terase, verande, krovove i slične uobičajene putanje za vožnju bicikla.

Pre emitovanja, učinićete milo svojim sinapsama ako utišate zvuk, možda čak i sasvim.

Šta ćete: nije svakom dato da se bavi trivijalnim poslovima.

Jednom dođose majstoru Shri Japutre stranci i pitaše:

“Ucitelju, mi, evo, već pet godina vežbamo džadžen, čitamo koane i radimo asane, ali nikako ne možemo da dostignemo samadhu…”

Shri Japutra otvori jedno oko i posle kratke, mudre pauze reče:

“M’rš, bre, u materinu, ja takve reči i ne znam!”

Zima će biti duga, a da biste prekratili dosadu, vreme je da otpočnete mentalne pripreme za svaku društvenu okolnost kojom će neki polusvet pokušavati da obeleži epohu najnovijim idejama, nikada viđenim u istoriji.

izbori

Čak su i demokrate postale socijalisti, ali nećemo sad o tome. Stvar se opet završava konstatacijom da svi oni sve rade tako da se pritom troši naša energija, a ne njihova. Budite ljubazni, probudite nas kad se pojavi neko spreman da troši i svoju sopstvenu energiju zarad dobra o kojem priča.

Kad je neko lud, onda tu nema pomoći. Ova perverzija se naziva poliritmija, a ovaj perverznjak se zove Garo Tavitjan Junior.

Isprva htedosmo reći da postoji jedan luđi bubnjar od ovog, ali smo se uzdržali iz dva razloga. Prvo, otac mu je. A drugo, nismo više sigurni u tu tvrdnju.

– Zamisli, Haso, već šest dana provodim u štali pored krave čekajuć’ da se oteli i ništa!

– A čuj, bolan Mujo, more bit’ da kad te vidi, ona misli da se već otelila!

Nikad nemoj da zanemariš činjenicu da vajt men kan’t džamp.

Vajt men kan't džamp.

Volite svoju decu, ali ne dozvolite da vam kaljaju sveti lik.

…Konačno, gledajte stvar sa optimističke strane: šta mislite tek da vam peva Žan Klod van Dam, Ralf Ludngren ili… Ne. Ne može se ni zamisliti to što ne smemo da izgovorimo, a baš toliko je strašno…

O ostalim temama, kojih beše mnogo od poslednjeg utovara do danas, imalo bi se šta reći, jer nije sve rečeno, ali reči nas izdaju. A tek da zamislimo načas: imalo bi se o čemu razmišljati, jer nije sve promišljeno, ali sposobnost mišljenja nas je napustila, ima već neko vreme. Eh, a imalo bi se šta i zapevati, jer nije sve otpevano, ali nije nam do pesme sad kad živimo u perspektivi Šamarača. Imalo bi se šta i pojesti, jer nije sve pojedeno, ali dah nas izdaje, je ne možemo da dišemo normalno kad se prejedemo. Priznajemo (to jest, priznaju samo oni među nama koji razumeju da je post stanje duha, a ne režim nekog skraćenog režima blagoutrobija) da to pomalo radimo u inat novokomponovanima koji poste na vodi i ulju, te gledaju da niko ne sazna kada krišom mrse. Kako bi sad bilo lepo zapevati, ali posle bismo morali da razmišljamo, ali zašto baš mi, ajde malo vi. A napričali smo se dovoljno i sad je ostalo samo jedno da odužimo časni red.

Banjalučki

Prijatan ručak vam želimo.

11 komentara na temu “Utovar nedeljom, 20. decembar”

  1. Bilo bi mu bolje da mu je pažnja ostala usmerena na aikido, gde je bio zaista izuzetno uspešan, i to u Japanu (skoro nemoguće za ne-Japanca), umesto što je pokušao da unovči svoju veštinu, i u tome preterao, u svakom smislu, a najviše što nije stao na vreme. Sad je samo groteskan, nije više ni smešan.

    O ovima što ga dovedoše ne bih.

  2. Zar ne beše banjOlučki? Il’ je i to, od preterane upotrebe nepravilnog oblika, prešlo u domen “ma, svejedno je”? Kao Mili c/č in

    1. Tvoja opservacija je potpuno na mestu. Mak na konac, nije svejedno.

      Elem, ako je taj paket kupljen u Banjoj Luci, onda je banjolučki ćevap. A ako je kupljen u Banjaluci, onda je banjalučki ćevap.

      E sad, tu nastaje problem jer su oba naziva grada u opticaju, oba lokativa su ispravna spram razdvojenog ili spojenog pisanja i oba imenička prideva su valjana spram svojih osnova. Pitanje glasi – šta sad?

      1. Ја бих приступио емпиријски. Узмеш једну порцију бањалучког, једну бањолучког, па који је бољи.

    2. Dakle, posle sadržajnog dijaloga sa mojom drugaricom Nadom, inače rodom iz krajeva koji su tema ove dileme, zaključci su sledeći:
      1. Svojevremeno je bilo ravnopravno reći i pisati i Banja Luka i Banjaluka. Ekskluzivitet pojma Banja Luka zaista je nastao krajem rata.
      2. Nesumnjiva je činjenica da će u ovo naše doba biti veoma teško ubediti ljude da se po padežima posebno menjaju sve reči koje čine neku imenicu, pa se menjanje po padežima imenice Banja Luka veoma lako može pretvoriti u jezičku katastrofu. Smatramo da ovo nikome nije potrebno ukoliko nije neophodno.
      3. Moja subjektivna primedba je da imam problem da izgovorim banjOlučki, glava mi nesvesno pravi pokret ka napred dok pokušava da pređe sa nj na o. Ovde sasvim nije jasno šta je starije, moja navika da govorim banjalučki ili je zaista jednostavnije tako izgovarati, tako da ovo svakako ne može biti argument.
      4. Konačno, uzimajući sve u obzir, a pre svega jer je problem nastao iz nesumnjivo političkih razloga i svakako u veoma prljavom vremenu, smatramo da je u pitanju pravilo koje valja temeljno ignorisati, te prepustiti odluku osećaju govornika.

      1. …zaista je nastao krajem rata.

        Krajem kojeg rata? 🙁

        Nesumnjiva je činjenica da će u ovo naše doba biti veoma teško ubediti ljude da se po padežima posebno menjaju sve reči koje čine neku imenicu

        Tjah, ne možeš ljude ubediti nagovoriti usmeriti da pišu/govore pravilno ni kod stvari bitnijih od banj0lučke ćevapdžinice.

        A njo ili nja i nije subjektivno. Bar po mom subjektivnom mišljenju. Jer samoglasnik a je lakše izgovoriti od samoglasnika o. E, sad – “pojma ne znam” zašto su jezera ipak belOcrkvanska.

        prepustiti odluku osećaju govornika.

        Slažem se i s tobom i s Комшијом – valja odluku prepustiti osećaju.

        1. Bar po mom subjektivnom mišljenju

          To se kaže “po mom objektivnom mišljenju”… 😀

          PS Kad se stvari tako postave, ja se više slažem sa Комшијом nego sa sobom!

          1. A najvažnije od svega, uzimajući u obzir težinu problematike, jeste to da svako rešenje podrazumeva potrebu izlaska komisije na teren i utvrđivanja činjenica rečenom empirijskom metodom.

            Molim da se utvrdi komisija. Dobrovoljno se prijavljujem za teške terenske radove 😀

            1. Ја морам бити у комисији. Јебеш комисију без црногорског Београђанина.

              1. Polagano ali sigurno, meni ovo počinje da se sviđa.

                Dajte, ljudi, još lingvističkih čkoljaca!

            2. Теренски радови? Дакле добро сам прочитао, да се око комисије диже утврђење :).

Komentari su onemogućeni.