Da li vam je protekla nedelja bila zanimljiva? I treba. Jedna stara kletva koja je napisana pre pet hiljada godina glasi: dabogda živeo u zanimljivo vreme!
Ako vam nije bilo dovoljno ono što je moglo da dopre do vas na svaki način (osim ako ste sledbenik socijalne taktike Helen Keler), onda vam je jasno da od velike priče nema vajde. U ovoj zemlji jedan čovek odlučuje o svemu, a nepismene interesne grupe su stigle u vrh zakonodavne vlasti i sad nemamo kud nego da priznamo da smo definitivno postali banana vilajet. Kod nas, doduše, i limun slabo rađa, a banane nikako, ali figura je takva kakva je: bolju nemamo.
Moguća šansa je da nezaposlenost smanjimo tako što ćemo da podavimo sve nezaposlene k’o mačiće, jedino što ovi što sprovode mehaničke radnje fotoaparatima stalno nešto slikaju svuda okolo, pa inostranci mogu da saznaju i da nam nametnu neko novo zaduženje u znak iskupljenja tog grešnog sistema rešavanja problema (koji ni na jugu nije uspeo). Druga mogućnost je da svaku inicijativu koja nije Njegova kroz institucije svedemo na mehaničku radnju i kao takvu proglasimo irelevantnim delovanjem.
Suština pasijansa apeluje na vas da potpišete peticiju u kojoj se zahteva sprečavanje mogućnosti da svako fotografisanje bude svedeno na mehaničku radnju, baš poput one koju pubertetlije muškog pola koriste prvih godina dok ne nađu devojku. I ne dozvolite da vas zamajavaju demagoškim raspravama o umetničkoj vrednosti fotografije, jer to nema nikakve veze sa pojmom autorskog prava nad fotografijom, koje mora da ostane nedvosmisleno i neprikosnoveno. To tumačenje zakona sprovode oni koji žele da flagrantno uzimaju bez plaćanja ono što bi inače trebalo da plate. Ne dozvolite to, jer to je samo početak oduzimanja svakog građanskog prava. Danas fotografija, sutra letina, prekosutra nešto o čemu ni misao ne bi smela da nastane.
U međuvremenu, reket-fetiš dostiže razmere veće od neba. Elem, uz svo poštovanje principa pretpostavke nevinosti, mnogo je zanimljivije to što se u slučaju glasine o nameštanju tamo nekakvih bogataških turnira čovekoliki već prestrojavaju: dakle, ne samo što taj dečko iz Monaka (poreklom iz Beograda) nije kriv, nego on NE MOŽE da bude kriv. Jer on je naš, on je heroj, on je genije, on osvaja olimpijske medalje o svom trošku, on uređuje novine, on pravi kampove za decu bez roditelja, on objašnjava tehnike zavođenja koje nikako nemaju veze sa novcem, on ima sina čiji bekend je jači od nacionalne ekonomije, on pomera granice, on je ponos i dika, on je legenda i njega ćemo braniti a ostale ćemo paušalno vređati samo ako se usude da pomenu činjenicu da dodvoravanje javnosti humanitanrim radom košta barem oko deset puta manje od poreske obaveze koja bi nastala kad bi se dotični naturalizovao u Srbiji i plaćanjem poreza na prihode dokazao svoj patriotizam (tri, četr: pucaj po nahođenju!) i svoju iskrenost. Ali ne: on NE MOŽE da bude kriv.
Nema to nikakve veze sa činjenicom da je oko hiljadu ljudi ipak uspelo da kupi ulaznice za jučerašnju finalnu utakmicu u vaterpolu na Evropskom prvenstvu, a da pritom nije proverena njihova lojalnost vrhuški. Srećom, manje-više blagovremeno je nastupila akcija preusmeravanja ulaznica na čestite i lojalne građane koji nisu skloni proizvodnji raznih neartikulisanih zvukova u nameri negodovanja prema ličnostima koje traže poštovanje iako ga ničim nisu zaslužile. Uz meru interventnog povećanja kapaciteta gledališta na mestu finalnog vaterpolo okršaja, bilo je to dovoljno da se rizik svede na minimum bez potrebe kupovine preskupe televizijske opreme za interaktivno montiranje pozadinskog zvuka u direktnim prenosima. Stvar je u poslednjem času spasena: pečenje šljivovice u zoni zabrane letova nadomak Kragujevca može da se nastavi bez stresa.
Savet Alana Forda:
Ili održi reč ili se skloni u prkno istorije. Nemoj da pričaš kako su baš svi drugi krivi za tvoje neuspehe. Ovaj savet će skupo da košta savetodavca.
Učiteljica zadala temu za pismeni zadatak: “Da sam direktor…” Svi pišu, samo Perica sedi skrštenih ruku.
– A što ti ne pišeš, Perice?
– Čekam sekretaricu.
Hajde da malo poslušamo istoriju:
Ako vam nije jasno o čemu je ovde reč, evo i pratećeg teksta. Nestrpljivima među vama ćemo samo došapnuti da je reč o izolovanoj partituri Erica Claptona u Harrisonovoj pesmi “While My Guitar Gently Weeps“, koja bi bila visoko na top-listi pesama Beatlesa kada bi uopšte bilo moguće odrediti koje njihove pesme su najbolje. A to što je Clapton posle maznuo Patty od prijatelja, to je već neka druga priča.
Sretnu se dvojica prijatelja.
– Pa gde si ti, nismo se videli odavno! Šta ima novo?
– Ma evo, baš sad idem da platim račun za struju.
– Ma nisam te to pitao, nego kako je inače.
– Inače će mi isključiti struju.
Eh, kad te istovremeno snađu i govorna mana i pravopisna greška…
Baci pogled: dvadeset starih fotografija (sve redom rezultati mehaničke radnje fotografisanja) koje su istorijski fakat, ali iz današnje perspektive gotovo neshvatljive.
– Perice, ako imaš 200 dinara i zatražiš od oca još 200 dinara, koliko ćeš imati?
– 200 dinara.
– Pa ti ne znaš da računaš!
– Ja znam da računam, ali vi očigledno ne znate mog oca.
Seća li se neko od vas kapetana Dobrice? Imate li dovoljno godina? Zatekli smo Šefa kako plače od sreće: bio je to njegov prvi superjunak, pre Bleka Stene, pre komandanta Marka, pre Supermena i Betmena, a svakako mnogo pre Ramba IV i Rokija V i kako se zvaše onaj što je trčao po staklu, rasturio džambo-džet zippo upaljačem bačenim u sneg i razjebao helikopter prakljačom za komarce.
Pre nego što i mišljenje različito od Njegovog mišljenja bude proglašeno za mehaničku radnju (mada neka njihova mišljenja zaista deluju kao rezultat mehaničke radnje omlaćivanja, ne samo prazne slame), vašoj pažnji preporučujemo tekst Aleksandra Bećića kao inicijalnu kapislu za sve ono što će da usledi kada najzad stupite u akciju po svom nahođenju: Ne uči me vaspitanju, Vučiću.
Političar koji reaguje emotivno – više nije za politiku; On je zreo za penziju. A pored tebe, u Nemanjinoj, baš kao i u Palati Srbija, baš kao i u ministarstvima rasutim po Beogradu, baš kao i u Skupštini ove naše uboge zemlje, ima mnogo njih koji emotivno reaguju, jer su shvatili da im je gluteus maksimus prirastao za fotelju. A fotelja prirasla za dušu.
Ponašaš se, Vučiću, kao dete koje zna ponešto, ali ne baš sve o životu, pa onda (pošto voliš da citiraš pametne ljude) recituješ stihove Vaska Pope: „Vrati mi moje krpice, neću više da se igram s tobom“, misleći da govoriš o povređenim osećanjima. A pesma govori o životu i smrti.
Slobodni ste da izvršite mehaničku radnju psovanja, što znači da posle ne možete da potražujete autorska prava na to psovanje.
A sad mehanička radnja slikanja sebe sa dva kučeta.
Nikad ne odustaj. Budi mehanička radnja.
Mujo polagao testove na vozačkom ispitu. Član komisije čita rezultate:
– Niste položili ispit. Imate 28 grešaka!
– Kako je to, bolan, moguće? Pa odgovorio sam na sva pitanja!
– Da, ali pogrešno. Zaokružili ste sve odgovore pod B!
– Pa ja za B i polažem!
Pisanje je, kao i komponovanje i vajanje, mehanička radnja. Čitanje, međutim, nije. Proverite sebe – da li ste, čitajući ovaj utovar, bar jednom pobrkali mehaničku radnju sa mehaničarskom radnjom? Vodite računa o tome. Ovaj savet vas košta jedno teoretsko pivo za autora ovog pasusa.
Odavno nismo proveravali šta ima novo u svetu kršitelja sopstvenih vratova (profi klasa). Nego, aj lepo razvucite sliku preko celog ekrana kad pustite ovo što sledi.
A je l’ biste i vi voleli da vam neko debelo plaća da radite ovo, a? Mehanička radnja vožnje bicikla, bajo! Nije šala!
Nikad ne zanemaruj teškoće novinarskog posla. Valja se snaći u svakoj prilici, pogotovo kad padneš. Opasno je: ko ne zna pravilne tehnike padanja, može i vrat da slomi…
Pero Mitiću! Vrati se! Sve ti je oprošteno! Ove davitelje danas je jako teško podneti…
I tako, nije nam mnogo ostalo. Ako čitate ovo, to verovatno znači da niste imali ulaznicu za finale Evropskog prvenstva u vaterpolu (a ako ste je imali: baš je to lepo!). Umorni smo od mehaničke radnje sakupljanja priloga i mehaničke radnje pisanja i mehaničke radnje sakupljanja umotvorina, jedino nam lako pada preuzimanje rezultata mehaničke radnje pritiska na okidač fotoaparata, što ovom prilikom radimo samo zato što u Srbiji nemate gde da nabavite ovakav komad mesa.
Imalo bi mnogo toga još da se kaže, ali sve su to ionako mehaničke radnje. Ako već niste, potpišite tu peticiju. A onda: prijatan ručak vam želimo.