Ovce na liniji manjeg otpora

A moglo je bolje
Osamdesete godine prošlog veka bile su vreme mog odrastanja. A baš u to vreme, dok sam odrastao, zemlja u kojoj sam živeo – koju sam tada zvao moja zemlja, što danas nikako nije poželjno, jer je u pitanju bila Jugoslavija, ta užasna tamnica naroda, mesto krvave diktature i ubijanja svake nade – je umirala. Počelo je da joj nedostaje: sedamdesetih godina, druga Tita, sredstava, svrhe. Paradoksalno, upravo u ta vremena desilo se, u mojim dečijim očima, puno toga kolektivnog, zajedničkog, vezujućeg. Pre svega u sportu. Količine osvojenih medalja na olimpijskim igrama te decenije su sistematski rasle, pre svega u ekipnim sportovima. Jedan projekat Dragana Džajića i Vladimira Cvetkovića – nečuvena ideja da nekakav „srpski“, „policijski“ klub postane evropska, a samim tim svetska, dakle internacionalna, relevantna fudbalska snaga, za koju bi samo susreti sa drugim evropskim velikanima bili ono što bi drugim članovima velike četvorke bili susret sa Zvezdom – polako se odmotavao i u vreme kada sam dorastao Vremenu sporta i razonode počeo da se ukazuje kao moguć epskom utakmicom protiv Reala iz Madrida (ili, kako se danas, u ova naša ili čija li su već, amaterska vremena kaže, Real Madrida).

Razvukao mi se uvod. Vreme je za muziku, pa da vidimo kakve sad veze imaju ovce sa Jugoslavijom.… Nastavite sa čitanjem >>

Idi

Tokom pedesetih, bavljenje popularnom muzikom je bilo više entuzijazam nego posao. Srećnici čije su se pesme zavrtele na radio stanicama su već time bili zadovoljni, o nastupima na televiziji moglo je samo da se sanja, a muzika se još uvek striktno delila na “crnu” i “belu”.

Stvari su se promenile tek desetak godina kasnije.… Nastavite sa čitanjem >>

Vreme plakanja

You don’t know how to ease my pain
You don’t know what the sound is, darlin’?
It’s the sound of my tears falling
Or is it the rain?

Svakome naiđe trenutak kada pusti suzu…

U stvari, o ovoj pesmi nema mnogo šta pametno da se kaže — sva je u recikliranju navedenih stihova. Ona je samo podloga za majstorski urađen video.… Nastavite sa čitanjem >>

Utovar nedeljom, 28. februar

Budite gore. Jer, morate znati: dole je gore, a gore je bolje. A najbolje je u biblioteci, osim ako niste došli da kupujete poene umesto da pozajmljujete knjige.
U DomanovićevojStradiji“, pripovedač sreće ribara koji mu pominje zemlju preko puta reke, za koju tvrdi da ima dosta svinja i ministara. Navodno, samo svinje se izvoze.

Više od veka kasnije, nazadovali smo. Ne samo da nismo otkrili kako Životinjska farma po srpskom receptuda ministre prebacimo preko granice kako bi postali nečija tuđa briga, već ni više svinje ne izvozimo, naprotiv. Televizijska emisija koja je trebala to da razotkrije skinuta je s programa – očigledno je da ovi neizvezeni ministri žele da nas uvere kako je malo svinja u našem idealnom društvu, te nam je potrebna pripomoć sa strane.

Posle razgovora sa ribarom, naš pripovedač prelazi na drugu stranu, gde mu se svi čude kako to da ima šezdeset godina, a nema još nijedan orden. Jedan od njih je dobio orden jer mu nijedan magacin nije izgoreo za mesec dana dok je bio čuvar, drugi zato što je ostario a nije umro. I danas se za slične zasluge dobijaju ordeni i malobrojni su oni koji odolevaju tom iskušenju.

Pre sedamdeset godina, u jednom sličnom utopijskom društvu, svinje su odlučile da preotmu vlast. Moguće je da će se to jednog dana dogoditi i kod nas kada se uvozom postigne kritična masa.… Nastavite sa čitanjem >>

Mrdaj kao Džudi

Prijatelji mi često govore da “imam nos” da namirišem dobru grupu za koju još niko nije čuo. Kao da sam neki sommelier za muziku što je, priznaćete, redak dar. Ali taj dar kod nas ništa ne vredi. Da nije tako, odavno bih živeo na toplim morima, negde gde drnda reggae po celi dan.

Moja “otkrića” obično završe u nekom ćošku ili u nekoj od priča na blogu. Nerd smile